Iza izloga: A ko će pojesti žabu?
Živeti potpuno slobodno i raditi sve što ti srcu drago je ideja vredna pažnje. Koncept koji je ovih dana onako baš popularan i mnogima nešto kao glavna smernica.
Svi žele da u svakom trenutku budu onako baš (i isključivo) sebi po meri; da se 24/7 (ne mareći previše da li su u datom trenutku kod kuće, na ulici ili na poslu) ponašaju upravo onako kako im odgovara. Drugim rečima, da sebi budu ne samo najvažniji, već i jedini na svetu.
U prvi mah, teško da bih imala šta da dodam. Skroz je u redu (a i zasluženo) da sebe nagradimo; kao da nas malo drugi muče i pokušavaju da „ukalupe“ u sve te njihove kombinacije. Bravo, čovek i treba da se bori za to svoje parčence slobode! Taj deo je, valjda, svima jasan. Ono što malo zbunjuje jeste pitanje definicije, odnosno, pojašnjenja pojma; definisanja šta pod „slobodom“ svako od nas podrazumeva. Evo, recimo, teško da bih pomislila da u prebacivanju „privatnog“ i kategoriju „javnog“ ima i mrvice nečega oslobađajućeg. Zar nije čitava ideja u tome da svoju privatnost sačuvamo za sebe; zar nije to ta fina privilegija slobodnog čoveka? Grabljenje u suprotnom pravcu mi pre liči na neki „rijaliti“, na kavez u koji, bez da smo morali, sami sebe zatvaramo... Nekako jeftino zvuči ta „u se, na se i poda se“/pomodarska sloboda, u kojoj se ona meri time šta smo obukli i kako smo se dizajnirali, šta smo i gde jeli, kuda smo putovali... U fazonu, vidi nas kako „ludujemo“ i kako smo „drugačiji“.
Ima tu i s takvim poimanjem slobode, rekla bih, još jedan problemčić... Ok, hajde da krenemo od banalnijih stvari. Recimo, svako ima pravo da ide stranom trotoara kojom mu se prohte, da vozi slalom na bajsu u pešačkoj zoni jer je tako „raspoložen“, da vozi sa slušalicama na ušima jer naprosto (i samo on) obožava muziku, da ostavi ostatke onoga što je gricnuo s nogu pored neke klupe jer mu je „smor“ da traži korpu, da ne počisti iza svoje kuce jer je to i onako „orkanik“ smeće... Ajmo sad i dalje, što da ne? Ajde da kažemo da svako svakome slobodno može da nešto obeća, a potom da se „predomisli“, da svako ima punu slobodu da prvo nekoga malo voli, a onda bez ikakvog objašnjenja „zavrti“ tu emociju za 180 stepeni i ode bez pozdrava, da renovira i „unapređuje“ po stanu kako mu dođe jer se oseća nekako „skučeno“ u postojećim okvirima/kvadratima, da se „snalazi“ u životu (bar dok ga ne uhvate) jer se živi samo jednom, da „pozajmi“ tuđe jer mu baš treba, da vara, laže i maže jer svi tako rade...
Nije potrebno biti pametan kao nuklearni fizičar da bi se shvatilo da ovakav koncept opasno miriše na nevolju, to jest, da je pre ili kasnije „sudar“ svih tih slobodnih svetova neminovan. Recimo, sloboda kretanja u stilu „tako mi se može“ izvesno će se u nekom trenutku „sudariti“ s pravom drugog slobodnog duha da ne mora da počisti iza svog ljubimca. Ili, na primer, potreba da se „prošire“ vidici u stanu, odnosno, povećaju prozori nezgodno smešteni na nosećem zidu zgrade, izvesno će prouzrokovati neželjeno lupanje pločica u stanu iznad/ispod, dok o svim užasnim posledicama po okolinu kada je kombinacija slušalice/volan u pitanju ne treba ni govoriti.
Ne znam kako vama, ali mene ta celokupna situacija i sve te slobode neretko podseti na detinjariju. Tačnije, na pomalo nedoraslo i nezrelo poimanje sveta oko nas. Zamislimo, na primer, decu kako se igraju u pesku. U početku je situacija pomalo haotična, jer bi svaki mališan da igru udesi po svome; da se svi igraju po njegovim pravilima. Bude potom malo hoškanja i gurkanja, razvlači svako na svoju stranu, padne i neka suzica, a potom se sve lepo ispegla. Jednostavno, klinci pronađu zajedničko rešenje koje podrazumeva da će svako od njih morati makar malo da popusti i prilagodi se tako što će nešto od svoje slobode da se igraju isključivo kako oni žele ostaviti za kod kuće. Drugim rečima, shvate da ipak postoje neke razlike i malo drugačija pravila kada se igra sam, odnosno, u društvu. U suprotnom, nekome ne gine „žaba“, tačnije neko će na kraju od sve te slobode „fasovati“ deblji kraj.
Slično je i u svetu odraslih; mogu svi da budu onako kao deca razigrani i raspevani, ali će pre ili kasnije doći do situacije u kojoj „žaba“ mora da se proguta. Iz jednog vrlo prostog razloga – u životu (kako onom svakodnevnom, tako i u „posebnim“ prilikama) postoje brojne situacije u kojima ni sav šarm, ni harizma, a ni vrcavost ne mogu da ponude rešenje i u kojima nijedna od svih tiš naših sloboda ne pomaže. Situacije u kojima jedino pravila (i to mahom ona nepisana) stvari dovode u red.
Drugim rečima, sa slobodama se ne bi trebalo bahatiti na tuđ račun, a svoje „žabe“ bi trebalo sami da progutamo.
Jasna Budimirović
