ИЗА ИЗЛОГА Како се уселити девојци/момку на гајбу
Отпочети заједнички живот с партнером све је само не мала ствар; авантура је то животна која се дуго памти и препричава. Буде свега – ред вицева, ред не баш тако смешних догодовштина - од „жуљања“, преко премишљања и „одустајања“, па до хепиенда, то јест, успостављања неке врсте консензуса и отпочињања, како се то обично каже, здравог живота у пару.
У сваком случају, ниједној страни (колико год да су се радовали и прижељкивали тај тренутак) овај посао не пада лако. Није згодно. Уосталом, понекад нам је тешко и да се сами са собом договоримо, да се пробудимо колико толико употребљиви и да потом изгурамо дан бар на минимуму, а не сад да још све то „играмо“ у пару.
Има ту доста изазова; од оних свакодневних – ко кад пије кафу, доручак ујутро или не, преко навике из категорије хигијене и слободног времена – сами или у друштву, ТВ или књига; музика или тишина... Још ако не живите, што је на овим просторима скоро па уобичајна ситуација, у довољно квадрата за парче слободе обе стране – гужва је скоро па неминовна.
Један од првих изазова јесте усељење једног од партнера у стан друге половине. Најчешће новопридошла страна улази у све већ цакум-пакум намештено према потребама и склоностима „домаћина“ и онда је потребно свој „живот“, односно, све те кесе, кутије, кофере и торбе некако распоредити и пронаћи им место. Све је у игри - од плакара у спаваћој соби, преко полица у купатилу, па до фијока и кутија размештених свуда по стану. У првом моменту све се некако помеша у „њен и његов хаос“ одеће, музике, књига, козметике, аксесоара ове или оне природе и у том периоду је најгоре што може да вас снађе да морате на брзину да се спремите, јер негде, рецимо, касните.
До успостављања некаквих „линија разграничења“ обично прође и неколико месеци и, говорим из искуства, у том периоду „голупчићима“ не гине неколико не баш наивних свађица, с обзиром да се на тај хаос са стварима обично „налепи“ још неколико новостечених непријатних искустава из домена бољег међусобног упознавања.
Оно што би могло да користи јесте савет (искуство опет проговара) да се, након „десанта“ у туђ животни простор, на залећете одмах у пету брзину. Нема потребе да баш од првог дана другој страни „објасните“ како је до вашег доласка ту све било онако безвезе и лоше организовано. Немојте, дакле, кренути с некаквим великим померањима, премештањима и реорганизацијама.
Савет је да уместо тога у овај посао кренете парцијално; онако целину по целину. Да оставите другој страни довољно времена (а и простора) да се прилагоди на новонастале околности. Јер, колико год да је све ново и необично страни која се уселила, толико је све ово стресно и за домаћина, односно, страну која је до јуче ту сасвим фино живела. Било би лепо да се тај податак, у жељи да се све што пре лепо уреди и оконча, не сметне с ума. Другим речима, онај ко је дошао требало да има поштовања према животу који се у том стану до јуче одвијао.
А када једном безболно (или макар што безболније) голупчићи свију то своје заједничко гнездашце, које ће обома бити „хоме, сњеет хоме“, на ред долазе лепоте и изазови свакодневице. Е, ту је потребно много разумевања и спремности на компромисе. Баш као и са стварима које је требало онако што „равноправније“ распоредити у заједничком простору, сада је то исто потребно урадити и с навикама. Овај је посао, наравно, тежи за оне с дужим сингл стажом, што никако не значи да ће они други (којима живот у заједници баш и није толико стран) проћи неокрзнуто. Буде ту свега, а на крају баладе је углавном (ако имамо посла с добронамерним људима здраве памети) ситуација у којој су обе стране мало попустиле и олабавиле с истеривањем својих принципа. На ову тему, од принципа „мало ја, мало ти“ чини се нико још није ништа паметније смислио...
А онда када се у неком тренутку „подесе“ на исту или бар приближну брзину и таласну дужину, партнерима предстоји још један нимало наиван посао – да се не опусте превише и да не почну да подразумевају нити особу с којом живе, нити оно што она за њих чини. И ето нас још једном код поштовања, које је заједно с пристојношћу, један од кључних фактора срећног живота у двоје.
И још једна онако прилично важна ствар, која би (између осталих) могла да користи и мојој младој колегиници која је ових дана мењала адресу и станчић намештен баш онако њој по вољи и жељи заменила заједничким. Која је, да будем прецизна, одважно крочила у мушку „пећину“. Током „транзиције“ (а пођеднако и касније) у креирању срећног заједничког живота од огромне је важности да ниједан од партнера не буде „давеж“ и да партнера не малтретира и не цима (не зивка телефоном и не шаље поруке) на сваких пет секунди. У преводу, увек је боље држати ланац онако „лабавије“. Бар ако планирате да вам се партнер врати у гнездашце.
А за крај – савет злата вредан: не глумите да сте неко други. Заједнички живот мало је дужа трка, те сјајно истрчаних првих 100 метара баш и није неки резултат.
Бонус препорука: Девојке које ових дана размишљају о заједничком животу да ни не помишљајте да свог партнера мењају и „прилагођавају“ себи и својим потребама. Лакше им је да одмах нађу другог; мање посла, а могуће и светла перспектива. Тога код „дотеривања“, верујте ми, нема...
Јасна Будимировић