IZA IZLOGA: Back to Reality

Za one iz prošlog veka s nešto slabijim pamćenjem, kao i za milenijalce rođene „tamo negde posle 2000.“, podsećanje da Mel Gibson u ovom akcionom trileru sjajno glumi čoveka odanog svojoj ideji i svojim principima; koji, gle čuda, živi ono što govori i koji je zbog svojih izbora i postupaka spreman i da - kako to iz današnje perspektive bolno zvuči! - snosi punu odgovornost. Vozi taksi po njujoškim ulicama, spava s „žoharima“ u jednom od raspalih skladišta Velike jabuke i – sakuplja informacije, kao potvrdu za svoje tvrdnje i verovanja.

Dijagnoza – čovek opsednut teorijama zavere. Međutim, preokret u priči nastaje onog trenutka kada se ispostavi da je taj „ludi teoretičar zavere“ Flečer, ipak, sve vreme bio u pravu. Borba može da počne, a kao saborkinja mu se pridružuje Ona - Elis Saton/Džulija Roberts, odnosno, žena njegovog života. Ili, da citiram Flečera, njegova „Džeronimo“...

Kraj, naravno, filmski. Pobeđuje čovek od integriteta, kome su principi i uverenja važniji od, da prostite, guze. Pobeđuje neko ko će radije da „klošari“ i da se (neki bi rekli naivno idealistički) do kraja života hrani iz konzervi, nego što će se odreći vrednosti u koje veruje. Jer, po njemu, biti normalan – piti koka-kolu i jesti hamburger – znači biti u zaveri protiv samoga sebe. Naš junak/pobednik, odbijajući s gnušanjem sva ta „prava“ potrošača i pravila tržišne „utakmice“, jednostavno ne pristaje da „okači“ cenu na svoje principe i svoje izbore... Muka, borba, odricanje i za kraj – Yeronimo! Pobeda „nefleksibilnog, krutog i rigidnog“ Flečera i, onako totalno filmski, ljubavi. Pa, može li uopšte bolje?

Ponesena tom fantastičnom „pobedničkom“ emocijom malog čoveka koji je pobedio sistem i postigao, što se kaže, tri boda u gostima, nastavljam u istom pravcu; vrtim sve te fantastične priče o malim/velikim ljudima koji nas podsećaju da žrtva ipak nije i ne mora uvek da bude uzaludna; da se vredi boriti za svoje ciljeve i ne živeti „prilagodljivo“ poput paradajza. Lepo je tu i, ruku na srce, ne bih se odatle nikada pomerala. Uživala bih i grejala se tom milinom, tim „mini godišnjim odmorom“ -  oazom, poput recimo prisećanja na prvu ljubav ili već neku drugu prijatnost koja nas uvek iznova vrati na pravi, ljudski, put...

Nužni povratak u ovaj naš stvaran svet, treba li uopšte reći, baš i nije neko prijatno iskustvo. Oprilike kao kad se vratite s dvonedeljnog letovanja; sve vam nekako čudno i bezveze.

Back to Reality, odnosno, povratak u trenutak sadašnji već je godinama baš onako „rijaliti“. Jer, čak i kada nemate televizor, kada nastojite da (u koliko je to u datim okolnostima moguće) živite „ođavljeni“ od svega toga, teško da se od te i takve „stvarnosti“ pune psovki, vulgarnosti, vređanja i uniženja svega ljudskog možete skloniti. Užas je to dvosmerni; s jedne strane oni koji bez blama i osećaja bilo kakvog stida s publikom dele sve; od prljavog veša, pa do polnih organa, a s druge – publika/konzumenti, koji u svemu tome pronalaze nešto kao vrhunsku zabavu. I jedni i drugi mesecima se neumorno valjaju u tom blatu; prvima ne pada na pamet da se makar na tren „isključe“, da odu da dremnu ili da makar na kratko zaćute, dok ovi drugi nema šanse da promene kanal, da pokušaju da konzumiraju neki drugi, po čoveka manje bolni i ponižavajući sadržaj... U najkraćem - Sodoma i Gomora, s ogromnim parama i skandal slavom u završnici. Za pobednika, naravno.

Jer, koliko god to bilo teško prihvatiti, i u ovom užasu; u tom „dokumetarcu“ o mrcvarenju i gaženju preko leševa, postoji nešto kao „najbolji“. Samo, za razliku od našeg Flečera, ovi se moderni „gladijatori“ u tim jeftino i vulgarno „okićenim“ arenama nadmeću u tome ko će pokazati manje integriteta i samopoštovanja. Ko će se, ograđen svim tim grozomornim kulisama, više razmazivati i poniziti.

A konzumenti? Pa, mrtva je to trka; od zla oca i još gore majke, što bi rekao narod... Jer, teško da se ocena/procena vlastitih vrednosti (što samopoštovanje u svojoj suštini jeste) može „nabildovati“ naslađivanjem nad onima koji su se više od nas unizili i ponizili. Ili u prevodu, to što bedastoću niste upriličili „u televizoru“, već „samo“ na poslu ili u „krugu prijatelja i porodice“, ne znači da ste bolji/moralniji od ovih nesrećnika koji se ponižavaju u „kutiji“. Ne funkcioniše to tako i vreme je da promenite „društvo“.

„Glasajte“ za Flečera i život će vam biti mnogo jednostavniji! Za početak, nećete morati da trošite grozomorno puno para na lažno „bustovanje“ samopoštovanja; na sve te super automobile, krpice i ostalu šarenu prazninu, kojom sebi kao objašnjavamo da je sve što smo uradili kao imalo nekog smisla. 

        Jasna Budimirović