ИЗА ИЗ­ЛО­ГА Ка­ко се усе­ли­ти де­вој­ци/мом­ку на гај­бу

У сва­ком слу­ча­ју, ни­јед­ној стра­ни (ко­ли­ко год да су се ра­до­ва­ли и при­жељ­ки­ва­ли тај тре­ну­так) овај по­сао не па­да ла­ко. Ни­је згод­но. Уоста­лом, по­не­кад нам је те­шко и да се са­ми са со­бом до­го­во­ри­мо, да се про­бу­ди­мо ко­ли­ко то­ли­ко упо­тре­бљи­ви и да по­том из­гу­ра­мо дан бар на ми­ни­му­му, а не сад да још све то „игра­мо“ у па­ру.

Има ту до­ста иза­зо­ва; од оних сва­ко­днев­них – ко кад пи­је ка­фу, до­ру­чак ују­тро или не, пре­ко на­ви­ке из ка­те­го­ри­је хи­ги­је­не и сло­бод­ног вре­ме­на – са­ми или у дру­штву, ТВ или књи­га; му­зи­ка или ти­ши­на... Још ако не жи­ви­те, што је на овим про­сто­ри­ма ско­ро па уоби­чај­на си­ту­а­ци­ја, у до­вољ­но ква­дра­та за пар­че сло­бо­де обе стра­не – гу­жва је ско­ро па не­ми­нов­на.

Је­дан од пр­вих иза­зо­ва је­сте усе­ље­ње јед­ног од парт­не­ра у стан дру­ге по­ло­ви­не. Нај­че­шће но­во­при­до­шла стра­на ула­зи у све већ ца­кум-па­кум на­ме­ште­но пре­ма по­тре­ба­ма и скло­но­сти­ма „до­ма­ћи­на“ и он­да је по­треб­но свој „жи­вот“, од­но­сно, све те ке­се, ку­ти­је, ко­фе­ре и тор­бе не­ка­ко рас­по­ре­ди­ти и про­на­ћи им ме­сто. Све је у игри - од пла­ка­ра у спа­ва­ћој со­би, пре­ко по­ли­ца у ку­па­ти­лу, па до фи­јо­ка и ку­ти­ја раз­ме­ште­них сву­да по ста­ну. У пр­вом мо­мен­ту све се не­ка­ко по­ме­ша у „њен и ње­гов ха­ос“ оде­ће, му­зи­ке, књи­га, ко­зме­ти­ке, ак­се­со­а­ра ове или оне при­ро­де и у том пе­ри­о­ду је нај­го­ре што мо­же да вас сна­ђе да мо­ра­те на бр­зи­ну да се спре­ми­те, јер не­где, ре­ци­мо, ка­сни­те.

До ус­по­ста­вља­ња не­ка­квих „ли­ни­ја раз­гра­ни­че­ња“ обич­но про­ђе и не­ко­ли­ко ме­се­ци и, го­во­рим из ис­ку­ства, у том пе­ри­о­ду „го­луп­чи­ћи­ма“ не ги­не не­ко­ли­ко не баш на­ив­них сва­ђи­ца, с об­зи­ром да се на тај ха­ос са ства­ри­ма обич­но „на­ле­пи“ још не­ко­ли­ко но­во­сте­че­них не­при­јат­них ис­ку­ста­ва из до­ме­на бо­љег ме­ђу­соб­ног упо­зна­ва­ња.

Оно што би мо­гло да ко­ри­сти је­сте са­вет (ис­ку­ство опет про­го­ва­ра) да се, на­кон „де­сан­та“ у туђ жи­вот­ни про­стор, на за­ле­ће­те од­мах у пе­ту бр­зи­ну. Не­ма по­тре­бе да баш од пр­вог да­на дру­гој стра­ни „об­ја­сни­те“ ка­ко је до ва­шег до­ла­ска ту све би­ло она­ко без­ве­зе и ло­ше ор­га­ни­зо­ва­но. Не­мој­те, да­кле, кре­ну­ти с не­ка­квим ве­ли­ким по­ме­ра­њи­ма, пре­ме­шта­њи­ма и ре­ор­га­ни­за­ци­ја­ма.

Са­вет је да уме­сто то­га у овај по­сао кре­не­те пар­ци­јал­но; она­ко це­ли­ну по це­ли­ну. Да оста­ви­те дру­гој стра­ни до­вољ­но вре­ме­на (а и про­сто­ра) да се при­ла­го­ди на но­во­на­ста­ле окол­но­сти. Јер, ко­ли­ко год да је све но­во и нео­бич­но стра­ни ко­ја се усе­ли­ла, то­ли­ко је све ово стре­сно и за до­ма­ћи­на, од­но­сно, стра­ну ко­ја је до ју­че ту са­свим фи­но жи­ве­ла. Би­ло би ле­по да се тај по­да­так, у же­љи да се све што пре ле­по уре­ди и окон­ча, не смет­не с ума. Дру­гим ре­чи­ма, онај ко је до­шао тре­ба­ло да има по­што­ва­ња пре­ма жи­во­ту ко­ји се у том ста­ну до ју­че од­ви­јао.

А ка­да јед­ном без­бол­но (или ма­кар што без­бол­ни­је) го­луп­чи­ћи сви­ју то сво­је за­јед­нич­ко гне­зда­шце, ко­је ће обо­ма би­ти „хо­ме, сње­ет хо­ме“, на ред до­ла­зе ле­по­те и иза­зо­ви сва­ко­дне­ви­це. Е, ту је по­треб­но мно­го раз­у­ме­ва­ња и спрем­но­сти на ком­про­ми­се. Баш као и са ства­ри­ма ко­је је тре­ба­ло она­ко што „рав­но­прав­ни­је“ рас­по­ре­ди­ти у за­јед­нич­ком про­сто­ру, са­да је то исто по­треб­но ура­ди­ти и с на­ви­ка­ма. Овај је по­сао, на­рав­но, те­жи за оне с ду­жим сингл ста­жом, што ни­ка­ко не зна­чи да ће они дру­ги (ко­ји­ма жи­вот у за­јед­ни­ци баш и ни­је то­ли­ко стран) про­ћи нео­кр­зну­то. Бу­де ту све­га, а на кра­ју ба­ла­де је углав­ном (ако има­мо по­сла с до­бро­на­мер­ним љу­ди­ма здра­ве па­ме­ти) си­ту­а­ци­ја у ко­јој су обе стра­не ма­ло по­пу­сти­ле и ола­ба­ви­ле с ис­те­ри­ва­њем сво­јих прин­ци­па. На ову те­му, од прин­ци­па „ма­ло ја, ма­ло ти“ чи­ни се ни­ко још ни­је ни­шта па­мет­ни­је сми­слио...  

А он­да ка­да се у не­ком тре­нут­ку „по­де­се“ на исту или бар при­бли­жну бр­зи­ну и та­ла­сну ду­жи­ну, парт­не­ри­ма пред­сто­ји још је­дан ни­ма­ло на­и­ван по­сао – да се не опу­сте пре­ви­ше и да не поч­ну да под­ра­зу­ме­ва­ју ни­ти осо­бу с ко­јом жи­ве, ни­ти оно што она за њих чи­ни. И ето нас још јед­ном код по­што­ва­ња, ко­је је за­јед­но с при­стој­но­шћу, је­дан од кључ­них фак­то­ра срећ­ног жи­во­та у дво­је.         

И још јед­на она­ко при­лич­но ва­жна ствар, ко­ја би (из­ме­ђу оста­лих) мо­гла да ко­ри­сти и мо­јој мла­дој ко­ле­ги­ни­ци ко­ја је ових да­на ме­ња­ла адре­су и стан­чић на­ме­штен баш она­ко њој по во­љи и же­љи за­ме­ни­ла за­јед­нич­ким. Ко­ја је, да бу­дем пре­ци­зна, од­ва­жно кро­чи­ла у му­шку „пе­ћи­ну“. То­ком „тран­зи­ци­је“ (а пођед­на­ко и ка­сни­је) у кре­и­ра­њу срећ­ног за­јед­нич­ког жи­во­та од огром­не је ва­жно­сти да ни­је­дан од парт­не­ра не бу­де „да­веж“ и да парт­не­ра не мал­тре­ти­ра и не ци­ма (не зив­ка те­ле­фо­ном и не ша­ље по­ру­ке) на сва­ких пет се­кун­ди. У пре­во­ду, увек је бо­ље др­жа­ти ла­нац она­ко „ла­ба­ви­је“. Бар ако пла­ни­ра­те да вам се парт­нер вра­ти у гне­зда­шце.

А за крај – са­вет зла­та вре­дан: не глу­ми­те да сте не­ко дру­ги. За­јед­нич­ки жи­вот ма­ло је ду­жа тр­ка, те сјај­но ис­тр­ча­них пр­вих 100 ме­та­ра баш и ни­је не­ки ре­зул­тат.

Бо­нус пре­по­ру­ка: Де­вој­ке ко­је ових да­на раз­ми­шља­ју о за­јед­нич­ком жи­во­ту да ни не по­ми­шљај­те да свог парт­не­ра ме­ња­ју и „при­ла­го­ђа­ва­ју“ се­би и сво­јим по­тре­ба­ма. Лак­ше им је да од­мах на­ђу дру­гог; ма­ње по­сла, а мо­гу­ће и све­тла пер­спек­ти­ва. То­га код „до­те­ри­ва­ња“, ве­руј­те ми, не­ма...

Ја­сна Бу­ди­ми­ро­вић