IZA IZLOGA A kakav ja život zapravo želim?

Mali u smislu da nije basnoslovno koštao i da nije imao nekih velikih „blokbasterskih“ ambicija, a veliki kada je poruka koju deli s publikom u pitanju. Reč je o jednoj od priča iz paketa „veličanstveno običnih“, inspirisanoj stvarnim životom londonskog skvotera Harija Helousa, koji je kako saznajemo u ođavi filma „živeo život kakav je želeo“. Njega u filmu glumi odličan Glison (sjajan i u filmu iz 2011. „Čuvar zakona“) – njegov Donald Horner je, naime, čovek koji 17 godina živi u baraci bez struje i vode, smeštenoj u šumici nadomak Hempsted Hita, jednog od prilično fensi naselja u Londonu.

A baš tu je ona, naša junakinja Emili Volters/Kiton, koja ni godinu dana nakon smrti supruga ne može da se „sastavi“ i pronađe „model“ po kojem će nastaviti da živi. Osim dugova koji su ostali iza supruga, u tome joj najviše poteškoća pravi i „posthumno“ saznanje da je suprug varao s dvadeset i kusur mlađom ženom... Ostavljena, prevarena, izneverena, bez neke škole i veština koje bi joj pomogle da nađe „pravi posao“, Emili upoznaje Donalda. I tu kreće nešto kao Noting Hil, ali za srednju generaciju...

No, pre nego što je „ljubav pobedila“, pred našom je junakinjom bio ozbiljan domaći zadatak – da se konačno u zrelim šezdesetim suoči sa svojim najvećim strahovima. U prevodu, da premijerno uradi ono od čega je oduvek strahovala - pusti haos u svoj život. Šta da kažem, jednom kad je „otvorila“ vrata tog nikad otvorenog šifonjera, nered je samo krenuo da se gomila; isplivavalo je tu svega i svačega – od „nesporazuma“ sa suprugom, preko lažnih prijateljica s kojima je godinama drugovala, pa do problema u komunikaciji sa sinom - naša je junakinja očas posla bila na korak od potpunog očaja. Gde je bila, šta je radila, na koga je i na šta potrošila život, neka su od pitanja od kojih je krenula. U nastavku je usledilo i ono čuveno, za mnoge najteže - „a kakav ja život zapravo želim?“ propitivanje... Nije digla ruke, nastavila je nekako da gura i stvari su počele da se, po nju, ređaju u željenom pravcu. Na tom je putu ponešto od onog starog (za koje se do juče tako grčevito borila) i izgubila – prodala je kuću i otplatila dugove, „pozdravila“ se s prijateljicama, ispričala sa sinom. A onda je promenila i adresu – odselila se u predgrađe Londona, kupila svoju kućicu u cveću i sačekala princa. A Donald, do juče skvoter, doplovio je do svoje drage na barži i njih dvoje su nastavili da malo na reci, malo na „čvrstoj podlozi“ žive srećno do kraja života...

Još jedna od tih „malih/velikih“ priča je ispričana i u za mnoge najboljoj romantičnoj komediji „Francuski poljubac“. Sećate se, naravno, Meg Rajan i njene Kejt koja se očajna zaputila preko Atlantika (i to premijerno avionom, jer boluje od „neizlečivog“ straha od letenja) ne bi li kako zna i ume vratila svog odbeglog dragog Čarlija (Timoti Haton), koji se kako je (službeno) stigao u Francusku odmah zaljubio u drugu. Ni manje, ni više nego super zgodnu, znatno mlađu Francuskinju. Problemi, nevolje i raznorazna tumbanja po odvažnu Kejt kreću već u avionu, gde upoznaje francuskog (treba li uopšte reći neodoljivog) mangupa Luka (Kevin Klajn), a onda se, po dolasku u Pariz, dinamika gomilanje nevolja prebacuje u petu brzinu. Da ne dužim – Kejt ostaje bez prebijene pare, pasoša, odeće. Njen „zalutali“ dragi u međuvremenu kupuje verenički prsten drugoj i pakuje se za odlazak na Azurnu obalu...

Dekintirana i razočarana, Kejt kreće za njim. Sa svojom „francuskom vezom“, Lukom, sklapa dogovor o međusobnom pomaganju i tako „formacijski i strateški“ ojačana staje pred svog dragog i njegovu dragu. I to na plaži, kada su „najranjiviji“, kako joj je savetovao Luk. Nasmejana i onako „svoja na svome“ u mornarskoj majici i belim pantalonama, ona baš tu, sve s koktelčićem u ruci, izgovara ključnu rečenicu. „Ne postoji dovoljno sigurna kuća, veza, niti zemlja, koja te može sačuvati od onoga čega se pribojavaš“, kaže Kejt i dodaje kako je glavninu svog „odraslog“ života pokušavala da se skloni upravo od onog što joj se netom desilo. A sve to, kaže naša heroina, zapravo je tek prilično dosadan put u daleko veću propast od one koje smo se pribojavali...

Da, Kejt je ukapirala. I u njen život je, baš kao i u prethodnoj priči s našom Emili, došlo do „stanovitih pomeranja“ i haosa kakav nisu mogle ni da zamisle. Ono od čega su se grčevito sakrivale i od čega su bežale snašlo ih je, kako to obično biva, „u najgorem mogućem trenutku“. I šta se potom desilo? Pa, preživele su. Drugim rečima, ne treba vam nikav „lajfkouč“, niti ekspert za sreću; za jednu od najvažnijih lekcija u životu dovoljna je, eto, i „limunadica“. Svega čega se najviše pribojavamo – recimo, da ćemo biti ostavljeni, da će nas najbliži izneveriti, da ćemo ostariti, zborati se i biti bolesni izvesno će se desiti. Vreme je, dakle, da porastemo i prihvatimo te činjenice; da krenemo da osvajamo svoje parče slobode. Ostalo je reklama. A živeti u reklami, čak i kada ste fit, nasmejani, prijatni na oko, onako „fešn“ zategnuti, teško da bi se životom moglo uopšte i nazvati. 

Jasna Budimirović