TVOJA REČ: Milica Denković (35): Kroz fotografiju najlakše dođem do priče
NOVI SAD: Bavljenje umetnošću je danas sve samo ne isplativo. Međutim, ako vas ono ispunjava, onda je sve drugo manje važno.
Novosađanka Milica Denković (35) pravi je primer umetnice koja se bavi digitalnom fotografijom i ilustracijom, svakodnevno se trudi da se izbori sa surovim kapitalističkim svetom u kojem se njen rad ne ceni dovoljno, ali ne odustaje.
- Moje stvaralaštvo obuhvata fizički i imaginarni prostor - objašnjava naša sagovornica koja je završila srednju umetničku školu “Bogdan Šuput”, a potom i Akademiju umetnosti u Novom Sadu. - Obuhvatam razne teme, slikala sam estetiku napuštenog prostora koji nema svrhu, neke skvotove, kako ljudi koriste prostore koji su ostali bez originalne svrhe i radila sam ilustracije na osnovu nekih fotografija iz tih fabrika i starih delova Novog Sada. Smišljala sam imaginarni prostor.
Šta pokušavaš da preneseš i istakneš takvom fotografijom?
- Način na koji se odnosimo prema prostoru i kako ga oseaćamo. Mi živimo u njemu jer smo prostorna bića.
I, do kakvog zaključka si došla kroz svoj rad?
- Meni je zanimljio to putovanje, šta i kako sve postoji. Najzanimljivije mi je kad sam radila lično istraživanje prostora u kom sam odrasla i u kojem sam igrala neke igre, i to kako je moja mašta povezana sa njim. U stvari, došla sam do zaključka da se prostor zaista menja u skladu s tim šta nas vezuje za njega, kakve emocije, razmišljanja, kako ga vidimo ili ne vidimo...
Znači, menja se onoliko koliko se i mi sami menjamo...
- Da. Na neki način. Sve moje fotografije su bez ljudi i nekako svemu pristupam scenografski. Stavljam čoveka u poziciju gledaoca da on sam može da razmišlja o tome.
Kakve su, onda, njihove reakcije?
- Poslednja izložba „Iščašeni grad” obuhvata fotografije napuštenih dvoraca. Ljudima je to zanimljivo, znaju šta mi je interesovanje. Često ti fotografija priča priču, a ovde je ima ali je onakva priču koju ti uneseš u nju.
Da li imaš još neka interesovanja ili hobije mimo fotografije?
- Pisanje poezije i proze. To me ispunjava i podstiče me na razmišljanje. Potrebno mi je da nekad razmišljam vizuelno, a nekad literarno - nekad slikom, a nekad rečima. Nekad mogu da uklopim, a nekad balansiram.
Koliko je bavljenje umetnošću danas zahvalno, ali i teško? Koliko se ceni i koliko je isplativo?
- Zahvalno je onoliko koliko te ispunjava i koliko je drugima zanimljivo to što radiš, a i nije baš isplativo. Zavisi koliko se potrudiš, ali uvek mora još nešto sa strane. Mene to najviše motiviše jer imam mnogo mašte koju bih htela da iznesem.
Imam utisak da, iako nema ljudi na fotografiji, sam gledalac postaje deo nje, odnosno deo prostora koji mu predstavljaš.
- Da, jeste. Jer, iako neki prostor više nema nikakvu svrhu, u njemu su nekad bili ljudi i, zapravo, nikad nije prazno.
Kako je došlo do toga da se zainteresuješ za takvu vrstu fotografije?
- To je bilo na Akademiji. Radila sam dokumentovanje jednog studentskog filma i išlo se u fabriku „Pobeda”, pogon koji je ugašen. Neko me je pozvao sa seta i to je bio prvi prostor koji sam fotografisala i krenula time da se bavim. Shvatila sam da ima dosta prostora koje nisam videla a koji bi me možda zanimali, a nisu daleko. Ne moram da idem na Island, mogu ga naći oko sebe.
A kako si se zainteresovala za generalno bavljenje fotografijom?
- Ja sam oduvek bila u umetnosti, ali nekako kroz fotografiju najlakše dođem do neke priče. Ali možeš da se igraš sa ilustracijom i manipulacijom koja te vodi u neke druge svetove. Meni je slična nekom snu, pa možeš i to da kreiraš. Ili da dokumentuješ ali na način na koji želiš.
Da li, onda, možemo da kažemo da fotografija govori više od hiljadu reči?
- Pa, govori, ali ako ti dodaš još neke reči, onda će da govori nešto drugo...
Ili nešto više...
- Da. To mi je zanimljivo. Neki moji sledeći projekti će biti razgovor slike i teksta.
Lea Radlovački