TVOJA REČ Marija Pinjić (18): Bez roditeljske podrške nema uspeha

Marija Pinjić (18) iz Čuruga učenica je četvrtog razreda srednje Medicinske škole “7. april” u Novom Sadu i, ni manje ni više, na putu je da otkrije lek za tumor na mozgu! Na nedavno održanoj 25. Internacionalnj konferenciji mladih naučnika ICYS u Beogradu, mlada učenica osvojila je zlatnu medalju za svoj naučni rad i doprinos u oblasti life science-a. Učestvovala je kao čanica Regionalnog centra za talente “Beograd 2” odakle je bilo ukupno njih 11 učesnika koji su osvojili deset medalja i jednu specijalnu nagradu.

- Ja sam za Centar slučajno saznala jer mi u Vojvodini ne znamo za njih - objašnjava Marija. - Baš smo ponosni jer smo se zaista trudili i pokazali u najbolje svetlu. Postoji šest oblasti na takmičenju: inženjering, fizika, matematika, životna sredina, life science i informatika.

Tvoja oblast je life science. Šta to, u stvari, podrazumeva?

- To su, zapravo, biologija, hemija, medicina. Moj rad se bavio antitumorskom aktivnošću. Za jedno jedinjenje hidrohinon, koje sam izolovala iz morskog sunđera, ustanovila sam da je efikasno na maligne ćelije tumora mozga. To je bitno jer nije toksično na naše zdrave ćelije. Tako sam ustanovila da postoji bolji hemoterapeutik koji bi mogao da se ispita i prođe kroz dalja klinička ispitivanja. Jer, oni koji se trenutno koriste su toksični na naše zdrave ćelije. Istraživala sam da jedan lek, koji se inače koristi, rezistentan na tumor mozga i ljudi se leče, odnosno ne leče, jer je to lek koji uopšte ne deluje. Postoji veliki problem što ljudi ne mogu da se leče. Želela sam da nađem nešto novo i pomognem makar malo, jer mi smo srednja škola i ne možemo mnogo da otkrijemo, ali možemo da doprinesemo mali deo.

Kako si sve ispričala, deluje komplikovano i nerealno za jednu tako mladu osobu. Kako si došla na ideju da radiš to istraživanje?

- Budući da idem u medicinsku školu, mnogo se interesujem za oboljenja, najviše se fokusiram na mozak i stalno pričam o tumorima i nekim neurodegenerativnim bolestima, i tako me je prepoznao profesor u školi i spojio sa dr Borisom Pejinom sa Hemijskog fakulteta u Beogradu. On mi je rekao da na fakultetu rade neka istraživanja i da bih mogla da se uključim u neki projekat i da samostalno radim. Pričali smo o tome koje gljive bismo mogli da koristimo, i on mi je dao neke predloge, jer se bavi organskom hemijom iz prirode. Meni se svidela ideja morskog sunđera, zato što je čudno i nesvakidašnje, i onda sam ja izdvojila to jedinjenje i istraživala na ovaj tip tumora. Istraživanje je veoma zanimljivo i želela sam da podignem svest ljudima da mi iz prirode možemo da tražimo inspiraciju za naše lekove, da ne moramo da izmišljamo i pravimo veštačka jedinjenja.

Kakav je osećaj kada sa 18 godina praktično pronađeš lek?

- Pre svega, veoma sam ponosna na sebe, jer sve to iziskuje mnogo truda i vremena. Ponosna sam jer radim ono što volim i ono čime želim da se bavim. Uvek sam maštala da ću pronaći nešto lepo, nešto za sve ljude. To mi je uvek bila ideja za život, a kad ovako nešto postignem sa 18 godina, osećaj je neopisiv i drago mi je što sam uradila ovo. Znam da sam ja sad dete i da je sve na nivou srednje škole i to jedinjenje ne može sutra da postane lek, treba da prođe još neka pretklinička i klinička istraživanja koja traju i po 15 godina. Potrebno je i mnogo novca. Možda kasnije pronađem neko efikasnije jedinjenje za neku drugu bolest.

I ja sam jako ponosna što sam te upoznala. Ne znam da li ti je ovo prvi intervju...

- Jeste.

Sjajno. Kakvi su ti planovi za budućnost?

- Moji planovi su da upišem molekularnu biologiju i fiziologiju na Biološkom fakultetu u Beogradu i želim da se time bavim, jer mi pruža mogućnost da se bavim genotoksikologijom i nekim ispitivanjem jedinjenja na nivou DNK i ćelija, da vidim promene u genetskom materijalu i da li, uopšte, možemo da sprečimo tumor pre nego što se pojavi. Da ne moramo da tražimo lek, nego da preventiramo te stvari.

Koliko dugo si radila na ovom istraživanju?

- Istraživanje je trajalo oko godinu i po dana. Radila sam ga intenzivno jer sam imala mnogo testova i eseja koje sam morala da radim, a sve radimo sami, iako je iza nas mentor koji nam daje smernice. To je ono što je najznačajnije u svemu - mi sami držimo epruvetu i radimo samostalno.

Budući da je intenzivan rad, kako uspevaš da imaš život i van toga?

- Pa, u suštini, potrebna je veoma dobra organizacija. Imam ja i slobodnog vremena koje provodim sa prijateljima i imam privatan život. Treba se mnogo odricati. Ali ja volim sve ovo pa sam spremna da se tome toliko i posvetim.

Imaš li neke hobije?

- U suštini, imam, ali ništa konkretno. Volim da čitam stručnu literaturu koja se tiče medicine.

Koliko su ti nastavnici i drugari iz škole podrška?

- Jesu, naročito razredna koja razume moje izostanke. A drugari su svi preponosni i srećni. Svi možemo da postignemo ovakve rezultate ako se potrudimo. Generalno smo svi iz odeljenja jako dobri.

U tom smislu, na kakvim mladima nam svet ostaje?

- U suštini, svi pričaju kako su mladi loši, kako dolaze loše generacije... Ja ne mislim tako. Toliko sam mladih ljudi upoznala koji su perspektivni i mislim da će svet ostati u dobrim rukama. Ne verujem da ćemo mi nešto upropastiti i doneti nešto loše. Mislim da ni ne može lošije.

Šta roditelji kažu?

- Roditelji su najveća podrška! Mislim da bez njih ničega ne bi bilo. Oni su preponosni i presrećni, naročito što sam ja srećna pa im je to najvažnije. Ako nemate podršku roditelja od kojih ćete imati i utehu i lepu reč, zaista ne možete bez toga. To je najosnovnije.

Lea Radlovački