ТВОЈА РЕЧ: Милица Денковић (35): Кроз фотографију најлакше дођем до приче

Новосађанка Милица Денковић (35) прави је пример уметнице која се бави дигиталном фотографијом и илустрацијом, свакодневно се труди да се избори са суровим капиталистичким светом у којем се њен рад не цени довољно, али не одустаје.

- Моје стваралаштво обухвата физички и имагинарни простор - објашњава наша саговорница која је завршила средњу уметничку школу “Богдан Шупут”, а потом и Академију уметности у Новом Саду. - Обухватам разне теме, сликала сам естетику напуштеног простора који нема сврху, неке сквотове, како људи користе просторе који су остали без оригиналне сврхе и радила сам илустрације на основу неких фотографија из тих фабрика и старих делова Новог Сада. Смишљала сам имагинарни простор.

Шта покушаваш да пренесеш и истакнеш таквом фотографијом?

- Начин на који се односимо према простору и како га осеаћамо. Ми живимо у њему јер смо просторна бића.

И, до каквог закључка си дошла кроз свој рад?

- Мени је занимљио то путовање, шта и како све постоји. Најзанимљивије ми је кад сам радила лично истраживање простора у ком сам одрасла и у којем сам играла неке игре, и то како је моја машта повезана са њим. У ствари, дошла сам до закључка да се простор заиста мења у складу с тим шта нас везује за њега, какве емоције, размишљања, како га видимо или не видимо...

Значи, мења се онолико колико се и ми сами мењамо...

- Да. На неки начин. Све моје фотографије су без људи и некако свему приступам сценографски. Стављам човека у позицију гледаоца да он сам може да размишља о томе.

Какве су, онда, њихове реакције?

- Последња изложба „Ишчашени град” обухвата фотографије напуштених двораца. Људима је то занимљиво, знају шта ми је интересовање. Често ти фотографија прича причу, а овде је има али је онаква причу коју ти унесеш у њу.

Да ли имаш још нека интересовања или хобије мимо фотографије?

- Писање поезије и прозе. То ме испуњава и подстиче ме на размишљање. Потребно ми је да некад размишљам визуелно, а некад литерарно - некад сликом, а некад речима. Некад могу да уклопим, а некад балансирам.

Колико је бављење уметношћу данас захвално, али и тешко? Колико се цени и колико је исплативо?

- Захвално је онолико колико те испуњава и колико је другима занимљиво то што радиш, а и није баш исплативо. Зависи колико се потрудиш, али увек мора још нешто са стране. Мене то највише мотивише јер имам много маште коју бих хтела да изнесем.

Имам утисак да, иако нема људи на фотографији, сам гледалац постаје део ње, односно део простора који му представљаш.

- Да, јесте. Јер, иако неки простор више нема никакву сврху, у њему су некад били људи и, заправо, никад није празно.

Како је дошло до тога да се заинтересујеш за такву врсту фотографије?

- То је било на Академији. Радила сам документовање једног студентског филма и ишло се у фабрику „Победа”, погон који је угашен. Неко ме је позвао са сета и то је био први простор који сам фотографисала и кренула тиме да се бавим. Схватила сам да има доста простора које нисам видела а који би ме можда занимали, а нису далеко. Не морам да идем на Исланд, могу га наћи око себе.

А како си се заинтересовала за генерално бављење фотографијом?

- Ја сам одувек била у уметности, али некако кроз фотографију најлакше дођем до неке приче. Али можеш да се играш са илустрацијом и манипулацијом која те води у неке друге светове. Мени је слична неком сну, па можеш и то да креираш. Или да документујеш али на начин на који желиш.

Да ли, онда, можемо да кажемо да фотографија говори више од хиљаду речи?

- Па, говори, али ако ти додаш још неке речи, онда ће да говори нешто друго...

Или нешто више...

- Да. То ми је занимљиво. Неки моји следећи пројекти ће бити разговор слике и текста.

Леа Радловачки