Despić: Opera „Pop Ćira i pop Spira“ mi je bila velik izazov

Umetničke slike, poneka fotografija, knjige, rukopisi, detalji svakodnevice, a na klupskom stočiću ukoričena partitura njegove opere “Pop Ćira i pop Spira”, koja će večeras biti premijerno izvedena na sceni Srpskog narodnog pozorišta. Dok smo ispijali prve gutljaje odlične domaće kafe, on je polaganim hodom, jer ipak će uskoro, 11. maja, proslaviti 88. rođendan, otišao u drugu sobu iz koje se vratio noseći u ruci svesku barda srpskog novinarstva Miloša Jevtića “Sazvučja Dejana Despića”, u kojoj su zapisani njihovi razgovori o muzici, ali i životu, sećanjima, društvenom angažmanu, SANU… Bio je to poklon dobrodošlice.

– Pre dosta godina, bilo je to na Kolarcu, maestro Dejan Savić me je pitao: Profesore, toliko ste toga napisali, ali nikada operu, zašto? –prisetio se akademik Despić sedajući u očigledno omiljenu mu stolicu… – Odgovorio sam mu da nisam toliki optimista pa da verujem kako bi moja opera mogla postati repertoarsko delo. Generalno sam, dakle, ranije bio protiv pisanja opere smatrajući da je to ogroman i težak posao, koji se pri tome, da kažem grubo – ne isplati. Jer golem trud, energiju, ideje, vreme… uložite u delo koje najverovatnije ni neće biti izvedeno. A i kada se slučajno nađu na repertoaru, retke su domaće opere koje prežive drugu reprizu. Stoga se iskreno nadam da će “Pop Ćira i pop Spira” dogurati bar do četvrtog izvođenja – dodao je sa prepoznatljivim osmehom.

Otkud da ste promenili mišljenje?I kako se Stevan Sremac našao u Vašem muzičkom svetu u kojem su tokom cele karijere kao izvor inspiracije dominirali stihovi Dučića, Crnjanskog, Desanke Maksimović, Zmaja, Andrića, Disa, francuskih pesnika..? 

– Priznajem da se verovatno Sremac u tom društvu ni ne bi našao da nije bilo inicijative pokojnog Dejana Miladinovića. On je u saradnji sa svojom suprugom Vesnom napisao veoma duhovit libreto po romanu „Pop Ćira i pop Spira”, pa čak i osmislio koncept opere. I meni se to dopalo. Jednostavno, video sam mogućnost da iz toga zaista ispadne nešto. Pogotovo što lično osećam potrebu za humorom u životu, rado stvari okrećem na šalu, pa sam, valjda prirodno, tokom svoje kompozitorske karijere težio i humoru u muzici, i to onom hajdnovske, dobroćudne vrste. Čuvene su, ako mogu tako da kažem, moje Humoristične etide za klavir. I valjda je ta moja orijentacija ka pravom, iskrenom, veselom humoru, dobrom raspoloženju, vedroj šali... - kojih, nažalost, nema u savremenoj muzici, a pogotovo nema u savremenim operama – presudilo da ne ostanem dosledan već ipak „popustim“ pred Dejanovim ubeđivanjem...

Pojava domaćeg dela na našim scenama odavno je postala incident. Da li se to naše kuće „stide“ ovdašnjih kompozitora ili je naoprosto lakše po enti put obnoviti „Travijatu“ ili „Tosku“ nego izvesti Despića, Radića, Štatkića, AleksandruVrebalov...?

– Sve je to na tragu onog čuvenog marketinškog pitanja direktora Beogradske filharmonije Ivana Tasovca: Zašto ne volim srpsku savremenu umetničku muziku? Ne stidimo se mi naših autora, već je takav odnos proistekao iz činjenice da nije neka navala kada je delo domaće. Nešto je tu, naravno, i do kvaliteta, ali imali smo, recimo, Konjovićevu „Koštanu“, koja je čak izvođena i u inostranstvu. Sada imamo takav slučaj sa Isidorom Žebeljan, istina na sasvim drugom terenu, u drugačijem stilu... Valjda samo Gotovčev „Ero s onoga svijeta“ puni sale. Ali pitanje interesovanja publike i uopšte popularnosti nekog dela je vrlo kompleksno i raznostrano. Šta znači postati popularan? Koja je mera te popularnosti? Po čemu se neke stvari mogu ceniti ili ne ceniti? Osetljivo je pitanje odnosa između popularnosti i ozbiljnog kvaliteta. U svakom slučaju, nije mi nikada primarni cilj bio da budem popularan kompozitor, niti to jesam. Ali nastojim da moja muzika bude pristupačna tzv. običnom slušaocu, da kod njega budi izvesne emocije... I nadam se da mi to uspeva.

Mogu da budem zadovoljan

– Završio sam sa svojim stvaralaštvom. Mislim da sam sve rekao što sam mogao. I prilično toga je ostalo. Danas hiljade i hiljade ljudi komponuje sve i svašta, ali raduje kada vidite da nešto što ste napisali pokazuje izvesnu trajnost. I to je jedino pravo merilo vrednosti. Kada pregledam na Jutjubu šta se sve od mojih dela izvodi, sa priličnim optimizmom mogu da gledam na budućnost muzike koju sam napisao. Time čovek može da bude zadovoljan. I ja to jesam...

U kojoj meri je „izražajna dramaturgija u vokalno-lirskom stvaralaštvu“, na koju ukazuje muzikolog dr Ana Stefanović, bila i značajna uporišna tačka za komponovanje opere?

– Činjenica je da sam se puno bavio vokalnom lirikom: imam pet ciklusa pesama, prilično obimnih, koji zaista imaju u sebi latentnu dramaturgiju, nekakav razvoj, vrhunce, padove… Tragovi te i takve dramaturgije će se, bez sumnje, osetiti i sada u operi, koja pri tome ima u sebi ima i nešto lalinske “dinamike”. Kao što ima i diskretnih citata iz vojvođanske muzičke tradicije …

Potraga za zrncem vrednosti

Preti li opasnost da našu kulturu trajno poraze kič i šund, ili još uvek postoji šansa za „dolazak konjice“?

– To je ogroman problem, sociološki, pre svega, i ljudski. I nisam veliki optimista, zapravo nisam uopšte optimista. Moramo se pomiriti s tim, tu smo gde smo, sa svim što to podrazumeva. Ako ništa drugo, uvek se i u svemu može pronaći neko zrnce vrednosti.

To je posebno zanimljivo, jer ste sami više puta isticali kako u svom stvaralaštvu niste bili preterano skloni upotrebi folklornog muzičkog izraza, pa čak ni dok ste bili student kod Marka Tajčevića, čiji je opus upravo naslonjen na tradiciju?

– Uprkos toj Tajčevićevoj “folklornoj žici”, činjenica je da se njom u mladosti zaista nisam inficirao. Ali to se s godinama, da ne kažem decenijama menjalo, pa sam sve više počeo da se oslanjam na tradiciju kao izvor inspiracije. Čini mi se uspešno. Recimo, u Nokturnu op. 5, koje je možda moje najizvođenije delo, prisutnost folklora je osetna. Ili u Počasnici Stevanu Mokranjcu, koja je postala, ako mogu da kažem, svojevrstan hit pa je danas u raznim prilikama sviraju i gudački kvarteti i kamerni orkestri. Ima još niz dela u kojima se, manje ili više, diskretno dotiče ta folklorna nota. Tako je i sa elementima vojvođanske tradicije u operi kako bi se oslikali atmosfera i karakteri pojedinih likova. Premda to ipak ne znači da sam postao folklorni kompozitor…

Zlatna medalja „Jovan Đorđević”

Akademiku Dejanu Despiću danas će, uoči premijere, biti uručena Zlatna medalja “Jovan Đorđević”, naviše priznanje Srpskog narodnog pozorišta. Prethodno će, na tradicionalnog godišnjoj svečanosti povodom Dana SNP-a, koja počinje u 12 časova, zlatnu medalju dobiti i nekadašnji upravnik našeg najstarijeg profesionalnog teatra Dušan Belić, kao i Narodno pozorište iz Beograda. Srebrne medalje biće dodeljene Muzičkoj omladini Novog Sada i Vojvođanskom simfonijskom orkestru, a pored toga, na svečanosti će biti uručeno još 16 godišnjih nagrada i 20 pohvala.  

O sebi često govorite kao o “ovejanom konzervativcu” koji insistira na doslednosti, “iako je to vrlina davnih vremena”. Da li to važi i za muziku?

– Zaista se nisam mnogo menjao u životu, u stilskom pogledu, u načelnim stavovima generalno prema muzici. Bilo je, dakako, uticaja na moj muzički jezik. Ali ma koliko se on manje ili više diskretno menjao i reorijentisao, uvek sam težio tome da ostanem dosledan u svojim osnovnim stavovima koji određuju moju opštu muzičku orijentaciju. I kritički posmatram nedoslednost nekih drugih autora, njihove zaokrete, recimo u pravcu duhovne muzike, jer je to pitanje veoma osetljivo – koliko je reč o iskrenoj inspiraciji, a u kojoj meri je samo stvar mode. Takođe, nikada me nisu interesovali razni pravci koji su preko noći postajali popularni ili su jednostavno bili nametani kao “prava stvar”. Uvek sam insistirao na melodiji, držeći se uverenja da je muzika tonski govor, pa da samim tim njeno težište treba da je u misli, dakle upravo u melodiji, motivu, muzičkoj ideji, a da sve druge komponente, poput ritma, harmonije, dinamike zvuka… mogu u pojedinim trenucima biti upečatljive, mogu da dočaraju atmosferu, ali su ipak samo začini. U tom smislu jesam i ostajem “ovejani konzervativac” sa 250 dela svake vrste, zaključno, evo, sa operom… 

M. Stajić