Деспић: Опера „Поп Ћира и поп Спира“ ми је била велик изазов

Уметничке слике, понека фотографија, књиге, рукописи, детаљи свакодневице, а на клупском сточићу укоричена партитура његове опере “Поп Ћира и поп Спира”, која ће вечерас бити премијерно изведена на сцени Српског народног позоришта. Док смо испијали прве гутљаје одличне домаће кафе, он је полаганим ходом, јер ипак ће ускоро, 11. маја, прославити 88. рођендан, отишао у другу собу из које се вратио носећи у руци свеску барда српског новинарства Милоша Јевтића “Сазвучја Дејана Деспића”, у којој су записани њихови разговори о музици, али и животу, сећањима, друштвеном ангажману, САНУ… Био је то поклон добродошлице.

– Пре доста година, било је то на Коларцу, маестро Дејан Савић ме је питао: Професоре, толико сте тога написали, али никада оперу, зашто? –присетио се академик Деспић седајући у очигледно омиљену му столицу… – Одговорио сам му да нисам толики оптимиста па да верујем како би моја опера могла постати репертоарско дело. Генерално сам, дакле, раније био против писања опере сматрајући да је то огроман и тежак посао, који се при томе, да кажем грубо – не исплати. Јер голем труд, енергију, идеје, време… уложите у дело које највероватније ни неће бити изведено. А и када се случајно нађу на репертоару, ретке су домаће опере које преживе другу репризу. Стога се искрено надам да ће “Поп Ћира и поп Спира” догурати бар до четвртог извођења – додао је са препознатљивим осмехом.

Откуд да сте променили мишљење?И како се Стеван Сремац нашао у Вашем музичком свету у којем су током целе каријере као извор инспирације доминирали стихови Дучића, Црњанског, Десанке Максимовић, Змаја, Андрића, Диса, француских песника..? 

– Признајем да се вероватно Сремац у том друштву ни не би нашао да није било иницијативе покојног Дејана Миладиновића. Он је у сарадњи са својом супругом Весном написао веома духовит либрето по роману „Поп Ћира и поп Спира”, па чак и осмислио концепт опере. И мени се то допало. Једноставно, видео сам могућност да из тога заиста испадне нешто. Поготово што лично осећам потребу за хумором у животу, радо ствари окрећем на шалу, па сам, ваљда природно, током своје композиторске каријере тежио и хумору у музици, и то оном хајдновске, доброћудне врсте. Чувене су, ако могу тако да кажем, моје Хумористичне етиде за клавир. И ваљда је та моја оријентација ка правом, искреном, веселом хумору, добром расположењу, ведрој шали... - којих, нажалост, нема у савременој музици, а поготово нема у савременим операма – пресудило да не останем доследан већ ипак „попустим“ пред Дејановим убеђивањем...

Појава домаћег дела на нашим сценама одавно је постала инцидент. Да ли се то наше куће „стиде“ овдашњих композитора или је наопросто лакше по енти пут обновити „Травијату“ или „Тоску“ него извести Деспића, Радића, Штаткића, АлександруВребалов...?

– Све је то на трагу оног чувеног маркетиншког питања директора Београдске филхармоније Ивана Тасовца: Зашто не волим српску савремену уметничку музику? Не стидимо се ми наших аутора, већ је такав однос проистекао из чињенице да није нека навала када је дело домаће. Нешто је ту, наравно, и до квалитета, али имали смо, рецимо, Коњовићеву „Коштану“, која је чак извођена и у иностранству. Сада имамо такав случај са Исидором Жебељан, истина на сасвим другом терену, у другачијем стилу... Ваљда само Готовчев „Еро с онога свијета“ пуни сале. Али питање интересовања публике и уопште популарности неког дела је врло комплексно и разнострано. Шта значи постати популаран? Која је мера те популарности? По чему се неке ствари могу ценити или не ценити? Осетљиво је питање односа између популарности и озбиљног квалитета. У сваком случају, није ми никада примарни циљ био да будем популаран композитор, нити то јесам. Али настојим да моја музика буде приступачна тзв. обичном слушаоцу, да код њега буди извесне емоције... И надам се да ми то успева.

Могу да будем задовољан

– Завршио сам са својим стваралаштвом. Мислим да сам све рекао што сам могао. И прилично тога је остало. Данас хиљаде и хиљаде људи компонује све и свашта, али радује када видите да нешто што сте написали показује извесну трајност. И то је једино право мерило вредности. Када прегледам на Јутјубу шта се све од мојих дела изводи, са приличним оптимизмом могу да гледам на будућност музике коју сам написао. Тиме човек може да буде задовољан. И ја то јесам...

У којој мери је „изражајна драматургија у вокално-лирском стваралаштву“, на коју указује музиколог др Ана Стефановић, била и значајна упоришна тачка за компоновање опере?

– Чињеница је да сам се пуно бавио вокалном лириком: имам пет циклуса песама, прилично обимних, који заиста имају у себи латентну драматургију, некакав развој, врхунце, падове… Трагови те и такве драматургије ће се, без сумње, осетити и сада у опери, која при томе има у себи има и нешто лалинске “динамике”. Као што има и дискретних цитата из војвођанске музичке традиције …

Потрага за зрнцем вредности

Прети ли опасност да нашу културу трајно поразе кич и шунд, или још увек постоји шанса за „долазак коњице“?

– То је огроман проблем, социолошки, пре свега, и људски. И нисам велики оптимиста, заправо нисам уопште оптимиста. Морамо се помирити с тим, ту смо где смо, са свим што то подразумева. Ако ништа друго, увек се и у свему може пронаћи неко зрнце вредности.

То је посебно занимљиво, јер сте сами више пута истицали како у свом стваралаштву нисте били претерано склони употреби фолклорног музичког израза, па чак ни док сте били студент код Марка Тајчевића, чији је опус управо наслоњен на традицију?

– Упркос тој Тајчевићевој “фолклорној жици”, чињеница је да се њом у младости заиста нисам инфицирао. Али то се с годинама, да не кажем деценијама мењало, па сам све више почео да се ослањам на традицију као извор инспирације. Чини ми се успешно. Рецимо, у Ноктурну оп. 5, које је можда моје најизвођеније дело, присутност фолклора је осетна. Или у Почасници Стевану Мокрањцу, која је постала, ако могу да кажем, својеврстан хит па је данас у разним приликама свирају и гудачки квартети и камерни оркестри. Има још низ дела у којима се, мање или више, дискретно дотиче та фолклорна нота. Тако је и са елементима војвођанске традиције у опери како би се осликали атмосфера и карактери појединих ликова. Премда то ипак не значи да сам постао фолклорни композитор…

Златна медаља „Јован Ђорђевић”

Академику Дејану Деспићу данас ће, уочи премијере, бити уручена Златна медаља “Јован Ђорђевић”, навише признање Српског народног позоришта. Prеthodno ће, на традиционалног годишњој свечаности поводом Дана СНП-а, која почиње у 12 часова, златну медаљу добити и некадашњи управник нашег најстаријег професионалног театра Душан Белић, као и Народно позориште из Београда. Сребрне медаље биће додељене Музичкој омладини Новог Сада и Војвођанском симфонијском оркестру, а поред тога, на свечаности ће бити уручено још 16 годишњих награда и 20 похвала.  

О себи често говорите као о “овејаном конзервативцу” који инсистира на доследности, “иако је то врлина давних времена”. Да ли то важи и за музику?

– Заиста се нисам много мењао у животу, у стилском погледу, у начелним ставовима генерално према музици. Било је, дакако, утицаја на мој музички језик. Али ма колико се он мање или више дискретно мењао и реоријентисао, увек сам тежио томе да останем доследан у својим основним ставовима који одређују моју општу музичку оријентацију. И критички посматрам недоследност неких других аутора, њихове заокрете, рецимо у правцу духовне музике, јер је то питање веома осетљиво – колико је реч о искреној инспирацији, а у којој мери је само ствар моде. Такође, никада ме нису интересовали разни правци који су преко ноћи постајали популарни или су једноставно били наметани као “права ствар”. Увек сам инсистирао на мелодији, држећи се уверења да је музика тонски говор, па да самим тим њено тежиште треба да је у мисли, дакле управо у мелодији, мотиву, музичкој идеји, а да све друге компоненте, попут ритма, хармоније, динамике звука… могу у појединим тренуцима бити упечатљиве, могу да дочарају атмосферу, али су ипак само зачини. У том смислу јесам и остајем “овејани конзервативац” са 250 дела сваке врсте, закључно, ево, са опером… 

М. Стајић