IZA IZLOGA (Po)klekla ženstvenost
U borbi za stratešku nadmoć žene su ne tako davno izgubile jednu vrlo važnu bitku. U ratu koji još uvek traje (napomena za jači pol: u pitanju je verzija igrice Battlefild 2) izule su štikle i obule patike, to jest, „trampile“ ženstvenost za praktičnost i veću efikasnost.
Jer, kako bi ako ne u udobnim patikama ili tek retko (samo u svečarskim prilikama) u cipelama žena uopšte mogla, ne bi li se pokazala da je ravnopravna, sve da pozavršava i poradi. Da svakog jutra „otvori“ novi dan – pripremi kafu, doručak za klince, nađe svim ukućanima ono što im treba i pritom da se makar malo „upristoji“; sredi kosu, „baci“ malo ratničkih boja na lice, izabere odevnu kombinaciju.
Sledi jurnjava od vrtića ili škole, pa do posla gde je plan da „odvadi“ bar polovinu svojih dnevnih obaveza. Zatim eventualni predah uz brzinsku kaficu s prijateljicom i jurnjava se nastavlja. Ostaje joj da obavi nabavku svega potrebnog za večeru, pripremi istu, možda i da nešto skuva za sutra, potom opere i/ili ispegla veš, malo posprema nered po stanu...
Tražiti od nje da sve to poradi sitno bockajući na visokim potpeticama je u međuvremenu „otpalo“, što bi se moglo podvesti pod kategoriju „ovo nam je naša borba dala“. Zli jezici (a ko drugi) će reći da su to same tražile - htele su da budu ravnopravne i da se „tuku“, pa eto im.
Bez ambicije da nekome od suprotstavljenih strana stajemo na muku, u nastavku se bavimo onim što mnogo manje boli - modnim aspektom čitave priče. Jer, važno je napomenuti da ženstvenost nije poklekla tek zahvaljujući praktičnim razlozima. Ima tu i preporučene, a potom oberučke prigrljene estetike. Dovoljno je samo se prisetiti kad je žena poslednji put u novijoj istoriji izgledala upravo tako – kao žena. Ako se ne varam, sredinom prošlog veka, u eri zlatnog Holivuda, sukanja midi dužine s nekoliko lejera postave, mačkastih naočara, bluzica kratkih rukava, cipela na nisku petu, elegantnih kostima... Recimo, nešto poput Anite Ekberg u čuvenom filmu „Sladak život“, zanosne Rite „Gilde“ Hejvort ili bilo kog izdanja Sofije Loren. S tom ženom greške nema.
Nakon rasnih lepotica, sledi „tvigi era“, koja je gledano iz današnje perspektive nešto kao najava neprikosnovene vladavine (da ne kažem terora) trenda dečačke mršavosti, zbog kojeg nas već blizu dve decenije sa svih strana (od TV ekrana, preko naslovnica časopisa, pa do bilborda) gledaju „gladne“ oči anoreksičnih/bulimičnih i poludepresivnih manekenki.
Usledile su „vesele“ sedamdesete i hipi tunike u kombinaciji s farmericama zvoncarama niskog struka i klompama i espadrilama na punu petu (kao ilustracija za ono o čemu pričamo može da posluži „Ljubavna priča“ sa Ali Megrou i Rajanom O’Nilom). Tu je svega – od boja, preko materijala, pa do aksesoara – bilo previše. No, bar su devojke opet počele da se hrane. Ne previše, ali nisu više izgladnele padale u nesvest...
Disko osamdesete su nam donele brdo šljokica, laka za kosu i lasteksa u svim mogućim (i nemogućim) bojama. Sevalo je na sve strane, a žene su (baš kao u filmu „Diskoteka 54) bile nasmejane, zadovoljne i spremne da bez griže savesti nešto pojedu i popiju. Silueta je bila strukirana, neretko i dekoltirana, a kultu zdravog tela u tom je periodu nemerljiv doprinos dala čuvena Džejn „kao sajla zategnuta“ Fonda, koja je neumorno vežbajući brendirala aerobik i dugoročno gledano postavila temelje za novu mantru: samo ako vežbate i ako vam je telo fit možete da budete srećne i zadovoljne. I tako su, znojeći se bar triput nedeljno u nekoj sali, „ojačale“ dame ušetale u devedesete. Da ne dužim previše, „Dan mrmota“ (bar kada je o modi reč) bi najbolje bilo što pre zaboraviti.
Na „preskok“, eto nas u novom milenijumu, koji je (svaka čast retkim izuzecima) na modnu scenu doneo tek bezbroj reciklaža. I to uniseks, jer tako pravila već skoro dve decenije aktuelne „politički korektne“ mode nalažu. I dok frajeri šetaju u „skini“ farmericama, naglašavajući liniju nogu i vitak stas, žene su se „sakrile“ u pantalone i košulje od, recimo, bivšeg momka. Kad reše da malo promene stajling, odluče se za predimenzionirane trenerke u kombinaciji sa sakoom... Ukratko: blagi užas, praćen uglavnom odgovarajućom „moja kosa i lice, moja stvar“ frizurom i šminkom. Svemu su pritom kumovale najpoznatije modne kuće, ponudivši jednostavnost i udobnost kao must have, koji su žene prihvatile bez puno razmišljanja.
Rezultat: haljine većina više ne zna ni gde im stoje, a u cipelama na štiklu odavno ne mogu ni po sobi da prošetaju... U prevodu, došlo je krajnje vreme da žene dobiju i „ženstvenu“ bitku. Bez te pobede, gube rat...
Jasna Budimirović
