ИЗА ИЗЛОГА (По)клекла женственост

Јер, како би ако не у удобним патикама или тек ретко (само у свечарским приликама) у ципелама жена уопште могла, не би ли се показала да је равноправна, све да позавршава и поради. Да сваког јутра „отвори“ нови дан – припреми кафу, доручак за клинце, нађе свим укућанима оно што им треба и притом да се макар мало „упристоји“; среди косу, „баци“ мало ратничких боја на лице, изабере одевну комбинацију.

Следи јурњава од вртића или школе, па до посла где је план да „одвади“ бар половину својих дневних обавеза. Затим евентуални предах уз брзинску кафицу с пријатељицом и јурњава се наставља. Остаје јој да обави набавку свега потребног за вечеру, припреми исту, можда и да нешто скува за сутра, потом опере и/или испегла веш, мало поспрема неред по стану...

Тражити од ње да све то поради ситно боцкајући на високим потпетицама је у међувремену „отпало“, што би се могло подвести под категорију „ово нам је наша борба дала“. Зли језици (а ко други) ће рећи да су то саме тражиле - хтеле су да буду равноправне и да се „туку“, па ето им.

Без амбиције да некоме од супротстављених страна стајемо на муку, у наставку се бавимо оним што много мање боли - модним аспектом читаве приче. Јер, важно је напоменути да женственост није поклекла тек захваљујући практичним разлозима. Има ту и препоручене, а потом оберучке пригрљене естетике. Довољно је само се присетити кад је жена последњи пут у новијој историји изгледала управо тако – као жена. Ако се не варам, средином прошлог века, у ери златног Холивуда, сукања миди дужине с неколико лејера поставе, мачкастих наочара, блузица кратких рукава, ципела на ниску пету, елегантних костима... Рецимо, нешто попут Аните Екберг у чувеном филму „Сладак живот“, заносне Рите „Гилде“ Хејворт или било ког издања Софије Лорен. С том женом грешке нема.

Након расних лепотица, следи „твиги ера“, која је гледано из данашње перспективе нешто као најава неприкосновене владавине (да не кажем терора) тренда дечачке мршавости, због којег нас већ близу две деценије са свих страна (од ТВ екрана, преко насловница часописа, па до билборда) гледају „гладне“ очи анорексичних/булимичних и полудепресивних манекенки.

Уследиле су „веселе“ седамдесете и хипи тунике у комбинацији с фармерицама звонцарама ниског струка и кломпама и еспадрилама на пуну пету (као илустрација за оно о чему причамо може да послужи „Љубавна прича“ са Али Мегроу и Рајаном О’Нилом). Ту је свега – од боја, преко материјала, па до аксесоара – било превише. Но, бар су девојке опет почеле да се хране. Не превише, али нису више изгладнеле падале у несвест...

Диско осамдесете су нам донеле брдо шљокица, лака за косу и ластекса у свим могућим (и немогућим) бојама. Севало је на све стране, а жене су (баш као у филму „Дискотека 54) биле насмејане, задовољне и спремне да без гриже савести нешто поједу и попију. Силуета је била струкирана, неретко и деколтирана, а култу здравог тела у том је периоду немерљив допринос дала чувена Џејн „као сајла затегнута“ Фонда, која је неуморно вежбајући брендирала аеробик и дугорочно гледано поставила темеље за нову мантру: само ако вежбате и ако вам је тело фит можете да будете срећне и задовољне. И тако су, знојећи се бар трипут недељно у некој сали, „ојачале“ даме ушетале у деведесете. Да не дужим превише, „Дан мрмота“ (бар када је о моди реч) би најбоље било што пре заборавити.    

На „прескок“, ето нас у новом миленијуму, који је (свака част ретким изузецима) на модну сцену донео тек безброј рециклажа. И то унисекс, јер тако правила већ скоро две деценије актуелне „политички коректне“ моде налажу. И док фрајери шетају у „скини“ фармерицама, наглашавајући линију ногу и витак стас, жене су се „сакриле“ у панталоне и кошуље од, рецимо, бившег момка. Кад реше да мало промене стајлинг, одлуче се за предимензиониране тренерке у комбинацији са сакоом... Укратко: благи ужас, праћен углавном одговарајућом „моја коса и лице, моја ствар“ фризуром и шминком. Свему су притом кумовале најпознатије модне куће, понудивши једноставност и удобност као муст хаве, који су жене прихватиле без пуно размишљања.

Резултат: хаљине већина више не зна ни где им стоје, а у ципелама на штиклу одавно не могу ни по соби да прошетају... У преводу, дошло је крајње време да жене добију и „женствену“ битку. Без те победе, губе рат... 

Јасна Будимировић