Imre Elek Mikeš: Srećni smo što imamo „Dezire“

Imre Elek Mikeš je jedan od njih, inače glumac koji je odmah posle završene akademije do danas veran „Kostolanjiju“ i jedan od bitnih, reklo bi se nezamenjivih članova koji su pod umetničkim rukovodstvom reditelja Andraša Urbana izgradili jedinstven stil, prepoznatljivost ne samo u Subotici, Vojvodini, Srbiji, nego i šire.

– Organizacija festivala je složen posao. Mi više pomažemo u manjim stvarima. Obavljamo razne zadatke: razvodimo publiku, cepamo karte. Ove godine radim kao taksista, a takođe učestvujemo i na radionicama, pratimo predstave, družimo se... Velika nam je čast i drago nam je što možemo da učestvujemo u tome.

Kako „Dezire“ utiče na pozorišni i uopšte kulturni život u Subotici?

– Vrlo je značajan. Neverovatno je to da od prvih godina imamo veliku razliku u posećenosti. Imali smo i ranije pune sale, ali mnogo je veći rad ulagan u marketing. Sad čim izađe program, mesec, dva pre početka, odmah se prodaju karte i vrlo često se dešava da za neke predstave ne može ni da se nađe karta viška. Ljudi se raspituju za festival, željno ga iščekuju, jako su otvoreni. Pogrešno je misliti da je ljudima dojadilo pozorište. Na ovom festivalu se baš vidi i oseti da su gladni kulture, predstava koje im otvaraju prozor ka svetu. Ako gledam sa lokalnog nivoa, teško se pokreću da odu do Novog Sada, Beograda, Budimpešte, a ovde imaju privilegiju da vide pozorišta iz raznih zemalja, sa mnogo daljih relacija, i stvarno su srećni što ga imaju.

Ove godine ste na „Dezireu“ imali i premijeru Pozorišta „Deže Kostolanji“, „Oblak u pantalonama“ Majakovskog, u režiji Kokana Mladenovića, koji je prvi put radio sa vama, na predstavi specifične političke i izvođačke težine, zahtevnoj satiri.

– Drago nam je bilo da smo radili sa Kokanom. Pratim njegov rad već dugo, a i on je imao želju da radi sa nama. Došao je s početnom idejom da radi Majakovskog, kao revolucionara i pesnika iz doba Oktobarske revolucije, a da se bavimo našim današnjim društvom i našim problemima, revolucijom koja ne postoji. Jako puno smo improvizovali, a ona nas je pametno vodio jer je znao u kom smeru bi voleo da predstava ide. Na kraju smo imali više nego dovoljno materijala - predstava je mogla da traje i tri sata (smeh) – za kompaktnu celinu.

„Revolucija koje nema“, kako kažete, deo je priče predstave „Oblak u pantalonama“?

– To je složeno pitanje. Pozorište kao medij sve manje utiče na širu javnost, za razliku od ostalih medija koji su prisutni u našim životima. Veliki je uticaj interneta i svega što nam je dostupno. Pozorište nema za cilj revoluciju, niti se ja time lično bavim, ali ima pokretačku snagu jer je živo tkivo. Neko tu ipak nešto govori drugima. Kliše je da je pozorište „izložba“, da ljudi odu, pogledaju šta ima i srećni i zadovoljni se vrate kućama. Publika jeste navikla na to i moguće je da veći uticaj ne možemo da ostvarimo, iako bi to bilo lepo, ali ako na mikro-planu probudimo neke misli od kojih su odvraćali pažnju, i to je značajan korak za pozorište koje istražuje istine i međuljudske odnose. Većina medija ograničava i dovodi nas do vesti koje su nam poslužene i do reakcija unutar četiri zida, gde se sve i završava. Pozorište je kada ja sednem u publiku sa stotinak ili više ljudi i koliko predstava utiče na mene, toliko utiču i ostali koji su tu, njihovo mišljenje, to da li se slažemo ili ne slažemo oko nečega. Moćnije se oseti čovek u toj situaciji nego kada gleda nešto preko televizije ili interneta. Zato je velika odgovornost umetnika čime će se baviti i kako će to predstaviti.

Vi ste glumac koji u ansamblu Pozorišta „Deže Kostolanji“ najčešće igrate upravo takve, autorske i društveno odgovorne predstave, od prvog dana posle akademije ste tu i niste odustali?

– Jako volim takozvane autorske projekte, zato što tu svi koji rade imaju veću slobodu. Reditelj nema isplanirano od a do ž šta će da uradi. Nema „matematike“, proračuna šta će i kad će da se desi. Tu se radi zajednički. Kostim, muzika, sve je živa materija. Ja ne učim tekst kod kuće. Sve se iz dana u dan menja. Kao da svi zajedno klešemo jedan veliki kamen dok od njega ne napravimo nešto kao krajnji ishod.

Igor Burić