Subotički „Dezire“ opravdao reputaciju

Ovaj program namenjen edukaciji i podsticanju kritičkog mišljenja, tako često zapostavljen u savremenom društvu, ove godine je bio još bogatiji i savršeno komplementaran sa glavnim, u okviru kojeg su se Mogle videti predstave Andraša Urbana, Boruta Šeparovića, Zlatka Pakovića, Olivera Frljića...

Upravo Zlatko Paković, koji je gostovao i na „Dezire akademiji“, nakon izvedbe predstave „Otelo“, pokrenuo je temu ljubavi kao represivne poluge dominantnog, patrijarhalnog društva. U njegovom „Otelu“, po mnogo čemu, glavni lik je zapravo Dezdemona, koja nije svesna svoje uloge, zbog čega strada. Paković je to nazvao prihvatanjem i pristajanjem na ulogu žrtve, zbog ljubavi koja je nemoguća za ostvariti pod aršinima ljubomore njenog gospodara, kako sama naziva svog muža, Otela.

Borut Šeparović i njegov „Montažstroj“, izveo je predstavu „Ljubav i ekonomija“, koja se sastoji iz videa i performansa nekolicine glumaca, a bavi se odnosom savremenog hrvatskog društva prema abortusu i pokušajima da se on zabrani. U predstavi se to dovodi u vezu sa jačanjem ekonomske zavisnosti društva, pa i žena, u odnosu prema politici, koja je u Hrvatskoj u direktnoj vezi i sa crkvom, što je suptilno dovedeno u vezu tek kasnije, kada predstava pređe u otvorenu diskusiju sa publikom, iniciranu angažovanjem dve žene iz Subotice, nazovimo ih majkom i feministkinjom.

Feminizam, kao složena društvena pojava koja je u 20. veku dovela do oslobađanja žena iz položaja apsolutne obespravljenosti, suptilno je predstavljen kao tema i u predstavi „Tri gvineje“ Virdžinije Vulf, u režiji Bojana Milosavljevića i izvedbi četiri srednjoškolke: Vanje Halupe, Elene Nastić, Lune Škopelje i Sofije Stojanović. Trebalo bi zapamtiti ova imena, jer nakon predstave i diskusije, takođe u pratećem programu „Dezire akademija“, videlo se i čulo nešto veoma vredno. Nešto što nedostaje u javnom, pa i školskom prostoru, kao pokušaj da se promeni slika društva kao društva u krizi zbog nagomilanih političkih, ekonomskih i raznih drugih problema.

Predstava „Tri gvineje“ trebalo bi da bude obavezna „lektira“ ne samo za srednjo-

školce, kojima je prvobitno namenjena. Iako izvedena i prikazana, u duhu eseja i života Virdžinije Vulf, kao primarno antiratna, ona je protivna i drugim militantnim, dominantnim sistemima na kojima počiva savremeno društvo. Autoritarnost, kako u školstvu, tako i u porodici, politici, ekonomiji, pokušava se razložiti i obrazložiti kroz specifičan scenski diskurs u kojem četiri mlade dame igraju predstavu o borbi za pravičnije društvo, zasnovano na slobodama, a ne zabranama, siromaštvu, sili, pravu jačeg, moćnijeg...

Kako je objasnio reditelj Bojan Milosavljević, a i dve od četiri devojke koje su ostale na raspravi (dve su morale zbog obaveza da odu odmah posle sjajne izvedbe u subotičkom Klajn hausu), rad na predstavi je bio usmeren na skretanje pažnje na to kako dominantni odnosi uzrokuju veliku većinu nevolja koje imamo kao ljudi trenutno okrenuti kobajagi liberalnom, a u stvari robovskom društvenom uređenju, bilo da je reč o robovanju navikama, ili proizvodnji novih i sve gorih društvenih odnosa, primarno na teret dece, mladih ljudi i pogotovo žena. Efektno je poentirano ne samo kroz scenski esej po motivima Virdžinije Vulf, jednu vrstu igrokaza sa stalnim smenjivanjem uloga, tehničkih rešenja i motiva koji od nekadašnjih (englesko društvo pred Drugi svetski rat) dobijaju obrise aktuelnih (srpsko društvo posle silnih ratova i tranzicija), nego i kroz iznošenje niza primera kako se danas rodna ravnopravnost prihvata samo načelno, dok u konkretnim društvenim odnosima, pa i ličnim, na umetničkoj sceni, ne može naći previše pozitivnih primera kako se istinski radi na promeni stanja. Iako naizgled usko vezani za jednu tematiku – rodnu, u složenoj diskusiji na tu temu, pokrenutu i samom genijalnšću dubokog, višeslojnog dela Virdžinije Vulf o otvaranju i pokretanju nove školske ustanove, reklo bi se i nove škole mišenja, vrlo brzo se videlo kako ta tematika prelazi i korespondira sa mnogim drugim oblastima svakodnevnog ljudskog života u kojem i dalje većina trpi, dok manjina uživa.

Igor Burić