KAKO SE PLEŠE ŽIVOT  „Imago sonus” Deneša Debreija i Henrijete Varge svaki put drugačiji

Osim što predaju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, oni i žive zajedno u Kelebiji, gde imaju “Letnji bioskop”, udruženje koje svoje programe najčešće realizuje na njihovom imanju, pretvorenom u ranč za umetnost, tako bih ja to nazvao. 

Nedavno sam ih gledao u Budimpešti, u šoukejsu koji su mađarski umetnici iz Vojvodine imali u Pozorištu “Betlen Teri”. Zapravo, festival posvećen gostujućim trupama sa programom sastavljenim od dela upravo “Letnjeg bioskopa”. Gledao sam “Imago sonus” koji predstavlja zajednički život dvoje umetnika, Deneša Debreija i Henrijete Varge. 

Kada bi se prozno opisao, performans “Imago sonus” nije samo plesni. On počinje muzikom Alberta Markoša (čelo) i Balinta Bolča (elektronika). Plesači se pojavljuju, gotovo rađaju kroz sliku, umetničko delo Čabe Hirmana. “Novorođeni” počinju da se snalaze kako znaju i umeju, u delovima kao da reaguju na zvuke muzike, delom izvode nešto sami za sebe, a delom u paru, izuzetno povezani, kreiraju gotovo baletski ples u dvoje, pun virtuoznih figura tokom kojih Deneš Debrei hvata i podiže Henrijetu Vargu. U određenim momentima ti plesni zahvati deluju i kao podržavanje, što na značenjskom nivou može da se primeni i na ostale segmente plesne igre. Učenje koraka, stupanje u odnos, izazovi vremena koje plesač, pa i čovek i žena imaju ili traže za sebe, da bi zatim ritmički postajali sve usaglašeniji harmoničniji, dok se do kraja cela njihova stvarnost ne pretoči u nešto više, metafizičko. 

Ono što je posebno zanimljivo u vezi sa predstavom „Imago sonus” jeste to da se ona već dugo izvodi i igra i da je u stanju da menja obličje

Ta viša stvarnost se posebno dostiže podsticajnom muzikom, kao i tako što plesači ostavljaju tragove na sceni. Svaki pokret ostavi pomalo boje, za koju se otpočetka ne vidi i do kraja je teško proniknuti odakle dolazi. Kao da je neki trik. U svakom slučaju, njihova tela, sve što oni rade u opisanoj kontakt igri i improvizaciji, ostavlja vidljive, likovne tragove koji postaju slika za sebe. Tako se ultimativno ujedinjuju zvuk, pokret i likovni elemenat predstave. 

Ono što je posebno zanimljivo u vezi sa predstavom “Imago sonus” jeste to da se ona već dugo izvodi i igra i da je u stanju da menja obličje. Otud i refleksija da je “Imago sonus” igra izvođenja vlastitog života na sceni, kroz prizmu više umetničkih disciplina. 

Ja sam je prvi put video pre skoro deset godina. I veoma se promenila. Veoma sam se ja promenio. tela izvođača su drugačija. Scena im daje nove odlike. 

Muzičari su se promenili, pa i muzika. Slikar takođe, iako je ostao isti. Kao da je usavršio odnos prema umetnicima, slici iz koje izlaze i koja na početku biva uništena, da bi na kraju, na platnu postavljenom na podijum, nastala jedna sasvim nova. 

Bilo bi interesantno postaviti i izložbu koja bi se ticala ove predstave. Film ili muzički album, koji bi pratio sve mene i prikazivao kako se menjao život, pa i umetnost ovih dvoje divnih ljudi.