Kemal Gekić, pijanista: Virtuoznost je sredstvo, a emocija je cilj

Proslavljeni umetnik je za koncert u Sinagogi odabrao pođednako popularn koliko i zahtevan program: Fantastičnu simfoniju Hektora Berlioza u transkripciji Franca Lista, Varijacije kubanskog pijaniste i kompozitora Andresa Alena, kao i Dve koncertne etide  možda najvećeg živog ruskog autora Nikolaja Kapustina.

Tokom niza godina, pa i decenija, trudio sam se da publici donesem nova iskustva i nove repertoarske izbore, kaže Gekić za „Dnevnik”.

Tako će, najavljuje poznati pijanista, biti i ovaj put.

Berliozova Fantastična simfonija u poznatoj Listovoj transkripciji, koliko znam, nije do sada izvođena u Srbiji. Andres Alen je, opet, kompozitor kojeg sam otkrio unazad nekoliko godina i njegove Varijacije iz 1996. su novi pogled na staru formu koja seže još od vremena Baha. Na kraju, Kapustin je, po mom mišljenju, jedan od najidiomatskijih modernih kompozitora za klavir - majstor instrumenta, forme i harmonije, kaže Gekić.

Kritika je napisala da „u Gekićevu slučaju nije tek reč o zrelom pijanisti koji suvereno vlada instrumentom, već o umetniku koji posjeduje ličnost i harizmu”. Koliko je to polje, tzv. personality, danas važno u svetu vrhunskog pijanizma, pa i umetnosti uopšte?

Pa, "personality", po mom mišljenju, zapravo je sine qua non, nešto bez čega se ni ne može biti umetnik. Umetnost je vrhunska manifestacija subjektivnosti, danas kao i u prošlosti.

Teško bi bilo zamisliti da bi, recimo, dela Mikelanđela ili Betovena ponikla iz osoba bez jako izražene personalnosti.

Jednom ste izjavili da cenite tehnologiju i sva tehnološka postignuća, ali da ona ne mogu nadomestiti osećanja. Prevedeno na svet klavira, može li virtuoznost zaseniti emociju?

Virtuoznost je sredstvo, a emocija je cilj. Virtuoznost je neophodna da bi emocija došla do izražaja.

Naravno da sve zavisi od konteksta, od programa. Kad su, po legendi, Rafaela pitali da pokaže najbolji primer svoje umetnosti, umesto očekivane slike on je samo rukom, bez šestara, nacrtao perfektan krug. To je virtuoznost.

Nikada vam nije manjkalo imaginacije i smelosti da drugačije mislite, a onda i da na koncertu ostvarite svoj naum. Menja li se ipak s godinama na sceni potreba da se ide „korak dalje”?

Potreba da se dosegne nedostižno je kod mene s godinama samo sve izraženija i urgentnija. Želim da podelim lepotu muzike sa svojom publikom, jer kroz muziku svi prepoznajemo sebe i saznajemo važne stvari o sebi.

Primećuju li se na savremenoj pijanističkoj sceni neka nova kretanja, drugačiji izrazi i pristupi muzici i muziciranju?

Moderna muzička scena je sada, na početku XXI veka, možda najraznovrsnija u istoriji.

Gubitak nacionalnih škola, internacionalizacija u još većem obimu nego u prošlosti, i, na kraju, Internet koji omogućuje instant uvid u najrazličitije informacije – sve to je uticalo na tu ogromnu diversifikaciju koju imamo danas.

Znači li to da li još uvek „živite muziku”?

Više nego ikada. Istovremeno, moderna sredstva komunikacije mi omogućuju i takav život na tri kontinenta, u Americi, Aziji i Evropi, mada to ima i svoju cenu.

M. Stajić