Кемал Гекић, пијаниста: Виртуозност је средство, а емоција је циљ

Прослављени уметник је за концерт у Синагоги одабрао пођеднако популарн колико и захтеван програм: Фантастичну симфонију Хектора Берлиоза у транскрипцији Франца Листа, Варијације кубанског пијанисте и композитора Андреса Алена, као и Две концертне етиде  можда највећег живог руског аутора Николаја Капустина.

Током низа година, па и деценија, трудио сам се да публици донесем нова искуства и нове репертоарске изборе, каже Гекић за „Дневник”.

Тако ће, најављује познати пијаниста, бити и овај пут.

Берлиозова Фантастична симфонија у познатој Листовој транскрипцији, колико знам, није до сада извођена у Србији. Андрес Ален је, опет, композитор којег сам открио уназад неколико година и његове Варијације из 1996. су нови поглед на стару форму која сеже још од времена Баха. На крају, Капустин је, по мом мишљењу, један од најидиоматскијих модерних композитора за клавир - мајстор инструмента, форме и хармоније, каже Гекић.

Критика је написала да „у Гекићеву случају није тек реч о зрелом пијанисти који суверено влада инструментом, већ о уметнику који посједује личност и харизму”. Колико је то поље, тзв. personality, данас важно у свету врхунског пијанизма, па и уметности уопште?

Па, "personality", по мом мишљењу, заправо је сине qua нон, нешто без чега се ни не може бити уметник. Уметност је врхунска манифестација субјективности, данас као и у прошлости.

Тешко би било замислити да би, рецимо, дела Микеланђела или Бетовена поникла из особа без јако изражене персоналности.

Једном сте изјавили да цените технологију и сва технолошка постигнућа, али да она не могу надоместити осећања. Преведено на свет клавира, може ли виртуозност засенити емоцију?

Виртуозност је средство, а емоција је циљ. Виртуозност је неопходна да би емоција дошла до изражаја.

Наравно да све зависи од контекста, од програма. Кад су, по легенди, Рафаела питали да покаже најбољи пример своје уметности, уместо очекиване слике он је само руком, без шестара, нацртао перфектан круг. То је виртуозност.

Никада вам није мањкало имагинације и смелости да другачије мислите, а онда и да на концерту остварите свој наум. Мења ли се ипак с годинама на сцени потреба да се иде „корак даље”?

Потреба да се досегне недостижно је код мене с годинама само све израженија и ургентнија. Желим да поделим лепоту музике са својом публиком, јер кроз музику сви препознајемо себе и сазнајемо важне ствари о себи.

Примећују ли се на савременој пијанистичкој сцени нека нова кретања, другачији изрази и приступи музици и музицирању?

Модерна музичка сцена је сада, на почетку XXI века, можда најразноврснија у историји.

Губитак националних школа, интернационализација у још већем обиму него у прошлости, и, на крају, Интернет који омогућује инстант увид у најразличитије информације – све то је утицало на ту огромну диверсификацију коју имамо данас.

Значи ли то да ли још увек „живите музику”?

Више него икада. Истовремено, модерна средства комуникације ми омогућују и такав живот на три континента, у Америци, Азији и Европи, мада то има и своју цену.

М. Стајић