Pesme novosadskog poete objavljene na ruskom jeziku

Priredio je, između ostalog, i veliku antologiju srpskog pesništva dvadesetog veka, kao i izuzetno obimnu antologiju srpskog pesništva za decu. „Lavirint” je štampan dvojezično, u tvrdom povezu, a ilustrovana je (po izboru samog pesnika) radovima akademske slikarke Tanje Perunović. Treba istaći i činjenicu da će se, u skladu sa „Garaksovom” dobrom praksom, „Lavirint“ naći u svih 250 centralnih oblasnih biblioteka Ruske Federacije.

"Izuzetnu čast predstavlja činjenica da se knjiga pojavila kao sedma po redu u ediciji „Srpsko-ruski krug“ u kojoj su štampane i knjige Stevana Raičkovića, Miodraga Pavlovića i Matije Bećkovića", kaže Aleksić za „Dnevnik”.

U kojoj meri se samom pesniku otkriva novi pogled na vlastitu poeziju kada se „suoči” sa izborom koji napravi neko drugi, u ovom slučaju prevodilac?

– Svaki izbor poezije je individualni čin onog ko taj izbor priređuje i odslikava priređivačev pogled na autora i njegovo stvaralaštvo. Zdravorazumski gledano, sam pesnik bi trebalo najbolje da poznaje svoje delo pa bi u tom slučaju bio i najpozvaniji da načini bilo kakav izbor iz svoje poezije. Međutim, pitanje recepcije pesništva ipak zahteva izvesnu distancu. U ovom slučaju reč je ujedno i o prevodiocu koji mnogo bolje od autora poznaje jezik i kulturu kojoj će poezija biti prezentovana. Utoliko je suočavanje sa izborom dramatičnije za autora, jer ne samo da je načinjen izbor iz njegovog stvaralaštva, nego se taj izbor pojavljuje i na drugom jeziku. Pa kad tome dodamo činjenicu da je to jezik na kome su poeziju pisali Puškin, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Blok, Majakovski, Jesenjin, Cvetajeva i ini, onda se naš autor našao u književnom i jezičkom “lavirintu” iz koga više niti može niti želi da izađe. Iz takvog “lavirinta” pesnik može da vidi samo nebo.

Da ste sami birali pesme koje će se naći u „Lavirintu”, kao i njihov redosled, da li bi i koliko ta knjiga bila drugačija?

– Izbor bi verovatno bio nešto drugačiji, što ne znači da bi bio reprezentativniji. Ponekad one pesme, s kojima pesnik intimno najviše računa, ne nailaze kod čitalaca na za njega očekivani ođek i recepciju. A neke, koje bi sam pesnik možda i zapostavio, postanu prvi izbor čitalaca.

Kako i sami prevodite sa ruskog, da li je u „Lavirintu” sve Miroslav Aleksić ili ipak ima i malo Andreja Bazilevskog? Naime, kada čitamo različite prevode, recimo, Jesenjina, nije teško uočiti i različite prevodilačke rukopise, odnosno poetike samih prevodilaca – Nikole Bertolina, Libera Markonija...

– S ponosom u bibliografiji izdvajam činjenicu da sam učestvovao u jednom originalnom izdavačkom poduhvatu Srpske književne zadruge. Naime, ova ugledna kuća mi je pozvala da zajedno sa još, čini mi se, sedam istaknutih srpskih pesnika, među kojima su Đorđo Sladoje, Mira Bulatović, Vladimir Jagličić i drugi, učestvujem u prevodu knjige izabranih pesama Jekaterine Poljanske, jedne od najznačajnijih savremenih ruskih pesnikinja. S obzirom da moj ruski nije baš najbolji, prevod pet njenih pesama uradio sam uz pomoć Mine Aleksić, moje ćerke koja živi u Moskvi. Toliko o mom prevodilačkom radu. Ipak, poznajem ruski u toj meri da znam da se Andrej Bazilevski istinski potrudio da njega bude što manje u prevodu “Lavirinta”. Prevodilac je i posrednik i, ako hoćete, neka vrsta koautora. On je taj koji čini da što manje toga bude “izgubljeno u prevodu”. On u svom jeziku traži odgovarajuće idiome i čini da pesma izgleda kao da je zapravo nastala na jeziku na koji je prevedena; da tekst bude prirodan i tečan. Andrej Bazilevski je izvenredno obavio svoj posao. I zahvalan sam mu zbog toga.

Kažete u „Lavirintu” „... ne ’čemu pesnici u oskudno vreme’, nego čemu to pitanje – o poeziji više niko ni ne razmišlja”... Znači li to da je danas poeta, čak i kada biva preveden na jezik kojim govori više od 300 miliona ljudi, „jedini živi stanovnik grada pod vodom”?

– Fridrih Helderlin, jedan od pesničkih korifeja osamnaestog i devetnaestog veka, pita se u svojoj znamenitoj poemi “Hleb i vino”: “Čemu pesnici u oskudno vreme?” Eto, odakle je naslov moje poeme “Oskudno vreme”. Moj ironijski intoniran poetski dijalog s velikim pesnikom, koga bez ironije nazivam svojim učiteljem, baziran je na kulturološkom paradoksu. Doba romantizma, iz koga je Helderlin kao iz oskudnog vremena izbegao u san o zlatnom dobu Helade, pa u ludilo i dobrovoljno zatočeništvo, meni, u odnosu na duhovnu oskudnost dvadesetprvog stoleća, izgleda zaista kao zlatni vek. Ipak, pesnik Aleksić nije pesimista a nije ni patetičan kada i danas nalazi u poeziji duboki smisao, pa makar poetski stvaraoci sada bili samo iskušenici i čuvari vatre. Do nekog novog zlatnog doba ljudskog duha, pesnici će makar jedni drugima govoriti pesme. Ili će ih deliti u virtuelnom kosmosu društvenih mreža. Verujte, danas tamo žive naši divni, nevidljivi čitaoci.

M. Stajić