Ličnost nedelje: Peter Handke

Da li je potrebno da nam tzv. verifikovani, legitimni stanovnik Evrope – za razliku od nas, domorodaca iz Srbije – potvrdi da nismo samo senke izgubljene u magli, da nismo ljudi bez svojstava? A ponekad, kao u slučaju Handkea i Srbije, dovoljna je i rečenica poput one koju je zapisao u “Letnjem dodatku zimskom putovanju” (1997), da nas ukotvi na mapu postojanja: “I Srbija preko granične reke beše onda još ogromna soba siročeta, kao i svojevremeno u zimu; tom prostorijom se sada, pak, orila buka, i beše ona ispunjena drečećim, neobičnim bojama i oblicima, koje su na našim meridijanima nazivani vizantijski, a meni su izgledali tirolski, baden-virtembergški, normanski ili nevadski”.

Najgora je tiha ravnodušnost, blagi prezir, to, vrlo uvredljivo, što ne znaju da li si na geografskoj karti u nekom budžaku Azije, Afrike ili Evrope. Ili na dosadnom Marsu. Prosto da poželiš da svi dožive napad obučene barbike u posleponoćnim satima: bio bi to pravi (g)astronomski specijalitet!

Identiteta. Kada on, dakle, sa svoje razumne evropske distance pogleda Beograd, Veliku Hoču, Bajinu Baštu ili Novi Sad, mi vidimo i taj imenovani Novi Sad u punoj važnosti, u onom intenzitetu u kome narečeni Novi Sad poprima, opravdano, važnost koju je zaslužio, baš kao Njujork, Moskva, Pariz ili Beč u nekim zasluženim trenucima.

Slike zvezda, tvrdio je Đordano Bruno, senke ideja koje predstavljaju nebeske objekte, bliže su trajnoj stvarnosti nego slike prolaznog sveta koji se nalazi ispod njih. U tom prolaznom svetu koji moramo odživeti nismo baš radi da budemo samo “puževa kućica koju je zgazilo stopalo lažne svetske istorije”. A kada Handke napiše da se “u Višegradu odvijao život samo još na grobljima, a u Srebrenici, po svemu sudeći, nije se uopšte više odvijao”, mi znamo da se to više ne može promišljati, ni bolje ni gore, i da bi nam, ipak, bilo lakše da se posvetimo fascinaciji romanom “Golmanov strah od penala”, na primer, koji nas je uzdrmao u mladim godinama dok smo još uvek imali bezrezervnu veru u autonomiju i svetost čiste literature. Ali, opet, usud istorije koji određuje moj, tvoj ili Handkeov život tera nas da, bar na trenutak, priznamo kako nas, obične smrtnike, zbunjuje rastegljiv moral koji je proglašen za važeći. Najbolje ga je opisati citatom iz Kerolove Alise: "Ta, ta, dete, reče Vojvotkinja. Sve u sebi ima morala, treba samo da ga pronađeš"!

Ipak, možete li se pomiriti s time da ste zbog iluzija bacili godine i godine koje više nikada ne možete povratiti? Može li se popraviti tako strašna stvar kao kada potražite svoje srce, potrebno baš u tom trenutku, a ustanovite da ste ga negde već ostavili, negde visoko u brdima, i da ga je nemoguće ponovo zadobiti. Morali biste se penjati tako visoko: “Juče zvezdano nebo iznad mene i večni zakon u meni. A danas? Jorgan iznad mene i dušek ispod mene”.

Kada se svedu računi, i smrt i ljubav drugačije zvuče u fikciji. U stvarnosti, videli smo beskrajna polja rascvetalih crvenih bulki, plamteće kugle, sunce koje se ponovo rađa posle apokalipse, babojebe, zlatna jutra u vinogradu, bezbroj zvezda padalica, ludačke vetrove koji zamrzavaju prste usred maja, nestvarnu mesečinu, čarape s držanjem, slatki san s pacovima u memli podruma, komade čelika što lepršaju ispred očiju poput razigranih leptira, spavanje sa zmijama u vlažnoj rupi na poljančetu, četiri istovremene duge na nebu u zoni sumraka, Srbiji, i svi ti trenuci, kada nas ne bude, neće biti izgubljeni kao suze na kiši, zahvaljujući i piscima poput Handkea, koji diskretno, ali neopozivo, autentičnim spisateljkim Ja, vraća identitet u koji smo i sami posumnjali, identitet gotovo izgubljen u decenijama u kojima su nas, u nekoj novoj “priči sa zapadne strane”, gotovo uverili da smo manje ljudi, a više beslovesne zveri iz senke, iz sive zone poludele Straže na Divljoj granici koju, za dobrobit homogenog, civilizovanog globalnog naroda rajske planete, treba ukinuti.

Đorđe Pisarev