Mario Liguori: Pisac vidi ono što drugi ne vide
Svaka nova knjiga Marija Liguorija prava je poslastica za sve književne sladokusce - od putopisne proze „Snatrenje”, dvojezične zbirke “Sedam jesenjih priča/Sette storie autunnali””, knjige priča “Prva ljubav”,
do nedavno objavljenog romana “Napuljski diplomata”. Liguori je osobena pojava u novijoj srpskoj književnosti već i po tome što je rođenjem Italijan, diplomirao je komparativne jezike i kulture na Univerzitetu L’Orientale u Napulju, a doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a knjige koje su osvojile naše čitaoce pisao je na srpskom jeziku. Već više od decenije živi u Novom Sadu i predaje italijanski jezik na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti.
U novom romanu, za koji u “Laguni” već pripremaju drugo izdanje, prateći život mladog diplomate koji se iz Napulja seli u Beograd, autor živopisno oslikava dve geografski udaljene, a po duhu tako bliske zemlje. Stranac i autsajder, junak romana “Napuljski diplomata”, postaje ključni svedok za razumevanje dve kulture, dva jezika, dva naroda, dva podneblja i dva grada. Dva „raja u kojima đavoli obitavaju“.
Vaša doktorska disertacija, objavljena zatim i kao monografija, o slici Napulja u srpskim putopisima u rasponu od sto godina, od Nenadovića do Crnjanskog, prethodila je ovom novom romanu?
– Ja sam dvojni čovek, istovremeno sam i naučnik i umetnik. Dakle, osućen sam na skromnost kao naučnik, ali imam pravo i na svoj talenat, na svoju neskromnost kao umetnik. Ovo je srećna okolnost u kojoj su se našle te dve priče u meni i mislim da je bio pravi trenutak da se time bavim. Naravno, za doktorsku disertaciju pročitao sam preko 300 izvora na pet, šest jezika i sve to je ostalo u meni. Ali roman nema veze sa istraživanjem. On mora da ima glavu i petu i kičmu, da rezultat bude lepa književnost i tu istraživanje nije važno. Međutim, svaki govor o Napulju ne može da bude pravi bez nekih informacija koje ovde nedostaju, zato sam mislio da na lagan, pozitivno površan način, usput ubacim u roman i neke korisne podatke koje će pomoći ovdašnjim ljudima da bolje razumeju jedan grad, bitan za ovu kulturu.
Kao i junak vašeg romana, i vi ste, kada ste se našli u Srbiji, bili u prilici da sagledate „paralele dve kulture, istovremeno udaljene i različite, tako bliske, okrenute ka sebi“?
– Italijanski diplomata, junak mog romana, došao je na drugačiji način nego ja, on je bio potpuni stranac koji nije znao ni jezik i poteškoće na koje je naišao za njega su bile šok. A ja sam se još na fakultetu bavio srpskim jezikom, kulturom, književnošću i nešto sam ipak znao o Srbiji. Uz to, nisam stigao u Beograd, nego u Vojvodinu. U romanu je trebalo da uđem u kožu jednog Italijana koji dolazi u za njega nepoznatu zemlju, a savršeno znam kako je kada se dođe zadojen svojom kulturom, a ne poznaju se ovdašnji ljudi. To je bio veliki izazov za mene jer je bilo važno da ne dopustim da autobiografija uđe u roman. Inače mi mnogi kažu da je to žestoka autobiografija, a ja u sebi znam da nije i onda mi je milo, jer to znači da sam napravio verodostojan roman u kome sve izgleda kao da se stvarno dogodilo...
Nina Popov
Opširnije čitajte u našem prazničnom trobroju...