Ninine mustre: Novi svet
NOVI SAD: Ako ti se čini kao da ne pripadaš ovom svetu, onda si tu da bi stvarao novi.
Tako nekako glasi jedan citat na koji povremeno nailazim na društvenim mrežama. Imam osećaj da je u trenutku dok ga čitam, neko upravo uperio prstom u mene i očekuje da sam ja ta koja će da stvara neki novi svet, neku novu stvarnost.
Nemam ja taj osećaj samo kada pročitam slične izjave, ja taj osećaj imam od ranog detinjstva. Tokom odrastanja, taj me je osećaj plašio i brinuo, sve sam češće tešila sebe da sam samo umislila neku posebnu ulogu, da sam ista kao i ostali i da ne bi trebalo da sebi namećem takvu obavezu: da ja budem neko ko će da menja svet. To mi je um govorio, ali naravno u srcu je bilo drugačije. Stalno sam bivala u međuprostoru između sveta u kojem živim i kakav mi se ne dopada i onog zamišljenog, za koji smatram da su ljudi predodređeni, samo ih je nešto skrenulo sa pravog puta, nekada davno... Dobar deo mog „zrelog“ života, provela sam u negiranju sopstvene potrebe da nešto važno učinim, da nešto veliko promenim.
Gušila sam tihe pozive duše kratkim, brzim zadovoljstvima, beskonačnim izlascima i usiljenim provodima. Tako sam se lakše uklapala u svet u kojem sam živela i lakše zaboravljala sve ono o čemu sam maštala, jer ko još misli da mu je zadatak da nešto menja? Ko bi uopšte mogao da preuzme toliku odgovornost? Tek poslednjih godina shvatam da je moje bežanje od te odgovornosti bilo iz pogrešne percepcije o tome šta ja to zapravo treba da uradim da ovaj svet „popravim“. Ja u stvari treba da prestanem da igram po pravilima ovog sveta koja mi se ionako ne dopadaju. Kad mi se već pravila ne dopadaju, napuštam igru. Prestajem da pristajem na manipulacije i lažne informacije, ne učestvujem više u igrama ogovaranja i biranja „manjeg zla“. Tako čuvam svoju snagu za ono što je zaista važno i za šta sa zadovoljstvom preuzimama odogovrnost: za svoju percepciju, za svoje raspoloženje i za svoju vibraciju koju odašiljem u svet oko sebe.
I gle čuda, čuda počinju da se događaju.
Da, veliko sam olakšanje osetila kada sam shvatila veliku istinu, da smo svi mi odgovorni za svoju vibraciju i time zapravo jedino možemo da utičemo na ovaj svet i stvarnost u kojoj živimo, tačnije u kakvoj želimo da živimo. Svakodnevno posvećujem vreme sa namerom razmišljajući o svetu u kakvom želim da živim, maštajući o okolnostima u kojima ćemo mi ljudska bića najzad ostvariti svoj pun potencijal i živeti u blagostanju. Ostavljam iza sebe ljude i događaje koji su usklađeni sa starim sistemom, robuju mu svesno ili nesvesno ne želeći da iskoače i naprave drugačiji izbor. Kada sam i primorana da budem u kontaktu sa njima bar se trudim da ostanem verna sopstvenim principima na kojima će da iznikne novi, humaniji i lepši svet. Samo svesno i napred! Jedva čekam.
Nina Martinović Armbruster