Prečanska leksika: Još ako obezmaste čvarke...
Svako ko je odrastao na salašu ili bar slušao divane i špekulacije paora, cenzara, trgovaca, yambasa i torbara, a naročito rasprave snaja i svekrova o ponavljanju, zna šta znači „naše” a šta „kupovno”.
Kažu da je deviza uspešnih biznismena „Kupi jeftino a prodaj skupo”, ali se zna da je prava formula prosperiteta „ne kupuj ništa što ne moraš!” Dobro, priznajem, to se nekada ne može dostići, ali mnogima pođe za rukom ili kreditom da čak prodaju „svoju” robu a da je nisu kupili. O tome baš sada svakodnevno daju saopštenja vlade nekoliko država s naših prostora te biranim, a nerazumljivim rečima pokušavaju da spasu silinu dućana, banaka te da nekako objasne takozvanim dobavljačima da su se kasno setili da osnovni zakoni trgovine ne važe za svakoga.
Promet robe i usluga (o)kreće svet. Međutim, na ovim prostorima, silom prilika, živelo se i preživljavalo takoreći bez „trošenja”. Ne zbog cicijašluka, već zato što nije bilo novaca, a nekada ni dućana. Recimo, pedesetih godina, u doba obaveze, metrovke, zadruga i trudodana, te famoznih tačkica. Tada je i bila najoštrija razlika između našeg i kupovnog. Oni što su ušli u zadrugu, još su nekako dolazili do tačkica i dinara. Učinak se bodovao trudodanima, onim zarađenim s motikom ili za plugom, ali i onima dobijenim za normiranje, organizovanje, ili jednostavno za vođenje zadruga, sedenje u vlasti. Oni što su tvrdoglavo ostajali „privatnici” mogli su nešto mleka, putera, nazime ili šilježe da prodaju na retkim pijacama ili na crno. Tako su dolazili i do „tačkica” (bonova) bez kojih nisu mogli da dobiju u „namama” i „ranopozima” ni konac ibrišim, a kamoli kulski štof za kamgarn odelo, kojeg je, verovali ili ne, ipak negde i bilo! Ostalo je da se uzdaš samo u ono „naše”.
Salašari s tužnim ponosom kažu da su ponekad „osim sveta”, ali da mogu bez „tog sveta”. ’Lebac mese sami, krompir, kupus i drugi zeleniš izvode od rasada do berbe, meso drže u oboru i na tavanu, brašno dobiju dajući ušur u žitu, a jedno vreme su sami čak pravili i melasu od šećerne repe (bila je užasna, lično probao!) dok nisu „kontrahirali” s fabrikom šećera, te držali u prednjoj sobi papirni yak slatkog kristala! Nikada kao tada nisu išle oblatne u lokalnoj „na-mi” jer se kretoš pravio „svakog sveca i svakog petka”. Najkraće, kupovalo se samo ono što se mora: petrolej za lampe (stenjak, cilindri takođe), šibice, opanci, kvasac (samo za kolače, za ’lebac je dobar i komlov), naravno i neki alati. Dobro, ipak se ponavljalo, deca kada krenu u školu, udavače kad stasaju, momci da se ne sramoti familija.
Već dugo sam ubeđen u to da je glagol šopati nastao kada je neki Bába shvatio da mu je snaja, žena, ne daj bože ćerka, šopoholičarka. Da uživa u šopingu. Da joj je srce puno kada iz dućana izlazi s punim rukama paketa i štanicli, kada mora da najmi tragače da kući odnese pazar. Tako nešto salašarsko srce ne može da podnese, niti mozak može da zaustavi ruku a da ne šopi takvu raspikuću. Šopiti znači, inače, nekoga udariti, ćušiti, ošamariti, pljenuti po glavi i vratu, a u vaspitne svrhe. Da se oduči od šopinga, recimo. Neki savremeni, a mladi i pametni ljudi, u celom svetu, pa i kod nas, nezavisno od salašarske filozofije (inače iznuđene) sve više cene ono što se nekada zvalo „naše”. Pokušavaju, valjda i uspevaju, da odgaje paradajz, papriku, kupus, sve drugo povrće, neko voće, ređe neku životinju, a da to što proizvedu ima ukus „kao nekad”, zdrav i prirodan. To podrazumeva mnogo fizičkog rada, preskakanja nekih tekovina civilizacije (traktori, pesticidi, mineralno đubrivo…), ali donosi mnoge fizičke i psihološke satisfakcije.
Najkraće, kupovno nije ono pravo! Živi dokaz da se preteruje u tim kupovnim novotarijama je i činjenica da u SAD, recimo, nema lubenica sa semenom, što i nije tako nesimpatično, ali nema ni grožđa sa semenkama. Sve je seedeleš. Sav kardinal, sve bele kozje sisice, sav hamburg ima samo opnu i meso. Ukus je isti, ali svako ko se imalo razume u voće, zna da je kod ploda vinove loze semenka najzdravija, da je puna blagotvornih ulja i tanina, čak da ima i hormon rasta! Niko od mojih suseda u Ohaju, a da nije stariji od pola veka ili tek doseljen iz Evrope, ne veruje da grožđe ima semenke. Ipak, jedna Irma, rođena Novosađanka naravno, vozila me je na jedno tajno mesto, u malu prodavnicu na dalekoj periferiji, da kupimo originalan crni „otelo”, s debelom ljuskom i velikim semenkama. Taj hibrid je, naravno, zabranjen i tamo, ali je preživeo. Nekome je i on bio „ono naše grožđe”.
Pavle Malešev