Пречанска лексика: Још ако обезмасте чварке...

Кажу да је девиза успешних бизнисмена „Купи јефтино а продај скупо”, али се зна да је права формула просперитета „не купуј ништа што не мораш!” Добро, признајем, то се некада не може достићи, али многима пође за руком или кредитом да чак продају „своју” робу а да је нису купили. О томе баш сада свакодневно дају саопштења владе неколико држава с наших простора те бираним, а неразумљивим речима покушавају да спасу силину дућана, банака те да некако објасне такозваним добављачима да су се касно сетили да  основни закони трговине не важе за свакога.

Промет робе и услуга (о)креће свет. Међутим, на овим просторима, силом прилика, живело се и преживљавало такорећи без „трошења”. Не због цицијашлука, већ зато што није било новаца, а некада ни дућана. Рецимо, педесетих година, у доба обавезе, метровке, задруга и трудодана, те фамозних тачкица. Тада је и била најоштрија разлика између нашег и куповног. Они што су ушли у задругу, још су некако долазили до тачкица и динара. Учинак се бодовао трудоданима, оним зарађеним с мотиком или за плугом, али и онима добијеним за нормирање, организовање, или једноставно за вођење задруга, седење у власти. Они што су тврдоглаво остајали „приватници” могли су нешто млека, путера, назиме или шиљеже да продају на ретким пијацама или на црно. Тако су долазили и до „тачкица” (бонова) без којих нису могли да добију у „намама” и „ранопозима” ни конац ибришим, а камоли кулски штоф за камгарн одело, којег је, веровали или не, ипак негде и било! Остало је да се уздаш само у оно „наше”.

Салашари с тужним поносом кажу да су понекад „осим света”, али да могу  без „тог света”. ’Лебац месе сами, кромпир, купус и други зелениш изводе од расада до бербе, месо држе у обору и на тавану, брашно добију дајући ушур у житу, а једно време су сами чак правили и меласу од шећерне репе (била је ужасна, лично пробао!) док нису „контрахирали” с фабриком шећера, те држали у предњој соби папирни yak слатког кристала! Никада као тада нису ишле облатне у локалној „на-ми” јер се кретош правио „сваког свеца и сваког петка”. Најкраће, куповало се само оно што се мора: петролеј за лампе (стењак, цилиндри такође), шибице, опанци, квасац (само за колаче, за ’лебац је добар и комлов), наравно и неки алати. Добро, ипак се понављало, деца када крену у школу, удаваче кад стасају, момци да се не срамоти фамилија.

Већ дуго сам убеђен у то да је глагол шопати настао када је неки Бáба схватио да му је снаја, жена, не дај боже ћерка, шопохоличарка. Да ужива у шопингу. Да јој је срце пуно када из дућана излази с пуним рукама пакета и штаницли, када мора да најми трагаче да кући однесе пазар. Тако нешто салашарско срце не може да поднесе, нити мозак може да заустави руку а да не шопи такву распикућу. Шопити значи, иначе, некога ударити, ћушити, ошамарити, пљенути по глави и врату, а у васпитне сврхе. Да се одучи од шопинга, рецимо. Неки савремени, а млади и паметни људи, у целом свету, па и код нас, независно од салашарске филозофије (иначе изнуђене) све више цене оно што се некада звало „наше”. Покушавају, ваљда и успевају, да одгаје парадајз, паприку, купус, све друго поврће, неко воће, ређе неку животињу, а да то што произведу има укус „као некад”, здрав и природан. То подразумева много физичког рада, прескакања неких тековина цивилизације (трактори, пестициди, минерално ђубриво…), али доноси многе физичке и психолошке сатисфакције.

Најкраће, куповно није оно право! Живи доказ да се претерује у тим куповним новотаријама је и чињеница да у САД, рецимо, нема лубеница са семеном, што и није тако несимпатично, али нема ни грожђа са семенкама. Све је сееделеш. Сав кардинал, све беле козје сисице, сав хамбург има само опну и месо. Укус  је исти, али свако ко се имало разуме у воће, зна да је код плода винове лозе семенка најздравија, да је пуна благотворних уља и танина, чак да има и хормон раста! Нико од мојих суседа у Охају, а да није старији од пола века или тек досељен из Европе, не верује да грожђе има семенке. Ипак, једна Ирма, рођена Новосађанка наравно, возила ме је на једно тајно место, у малу продавницу на далекој периферији, да купимо оригиналан црни „отело”, с дебелом љуском и великим семенкама. Тај хибрид је, наравно, забрањен и тамо, али је преживео. Некоме је и он био  „оно наше грожђе”.

Павле Малешев