Ninine mustre: Iza osmeha
Osmeh je moj zaštitni znak. Tako sam mislila od malih nogu. Dobro, neki su mislili da su baš noge moj zaštitni znak, ali to nikada sama ne bih isticala, mada, nije da mi nije prijalo.
Kako je vreme prolazio, spoljašnji izgled postajao je sve manje značajan, a zamenilo ga je ono što se prepoznaje više osećajem, a manje očima. I sve više srećem ljude koji mi ne zagledaju cipele, šminku, bore, nokte ili garderobu, nego mi se duboko zagledaju u oči dok sa mnom razgovaraju. Takvi mi susreti najviše prijaju. Kad ljudi znaju da bez dubine, nema suštine.
Od kad sam se svesno dala u potragu za istinom u sebi i oko sebe, mnogo toga se promenilo. U početku stidljivo, ali onda sve više, počela sam da se osećam udobno u svojoj koži. Što dublje upoznajem sebe, što više sagledavam unutrašnje bogatstvo i kod sebe, a ne samo kod drugih, to više uviđam koliko je raznovrsnosti u svemu tome. Povremeno me baš iznenadi neka moja reakcija, da se zapitam jesam li to uopšte ja? Ko je ova osoba koja je ovako burno odreagovala na takvu sitnicu? Ili, ko je ova osoba koja je tako mirno prihvatila neku do juče nezamislivu situaciju? Menjaš se Nina, menjaš se. I radujem se tome. Dobro, ne baš uvek. Najteži su mi oni momenti kada u svojim dubinama otkrijem neke ne baš lepe osobine. To su one što sam ih dugo sklanjala od sopstvenih očiju, grubo upirući prstom u one kod kojih sam ih primećivala. Što sam ih dublje u sebi sakrivala, to sam ih kod drugih oštrije osuđivala. A te su moje osobine, željne da izađu, da ih osvestim, pa da prestanu da me muče i iznenađuju, uporno pokušavale da privuku moju pažnju. Sve su jače iznutra vibrirale, što sam ih jače potiskivala. Podsvesno sam ih se plašila.
Plašila sam se svoje slabosti, osvetoljubivosti, nesigurnosti, zajedljivosti, nadmenosti i svih tih za mene nepoželjnih delova moje ličnosti. I taj im je strah samo pojačavao vibraciju, pa su mi se u životu, kao magnetom privučeni, valjda u nameri da mi pomognu u osvešćivanju, baš takvi ljudi pojavljivali. A ja, umesto da ih vidim i da ih takve kakvi jesu prihvatim, ja sam im zamerala, očekivala da se promene i budu onakvi kakvi ja smatram da bi trebalo da budu. Kakva oholost sa moje strane! Kada sam počela da kapiram sistem po kojem sve to funkcioniše, jedno vreme bilo mi je još gore. Sa teškom sam mukom uspevala da podnesem prepoznavanja svojih nemilih osobina. Sva sreća, to me nije sprečavalo da kada primetim da mi se nešto kod osobe ne dopada, potražim u sebi istu tu crtu. I uvek je pronađem. Na žalost. Zapravo na sreću, jer to je stvarno odličan način da sebe preispitujem, da napredujem i da vežbam da budem bolja osoba.
Pomirila sam se sa činjenicom da to što neke nevoljene osobine osvestim, ne znači da ih se i otarasim. One su deo mene zauvek, ali tako otkrivene, one su oslabljene. Poražene, brzo se povuku iza mog osmeha koji sad više ne služi za zataškavanje, nego je stvarno moj zaštitni znak. Znak da se prihvatam baš takva kakva sam, kao što i one drugačije od sebe, sve više prihvatam.
Nina Martinović Armbruster
