Ninine mustre: Bosa i nova
Kao što to obično biva kada počnete da primećujete vezu između onoga o čemu razmišljate i onoga što vam se događa, počeh i ja da primećujem kako mi se želje ostvaruju.
Neke su velike, neke su male, ali je radost koju osećam zbog svake od njih, ogromna! Ipak, vreme (za koje neki čak tvrde da ni ne postoji, nego smo ga izmislili), nevaljalo se poigrava sa ispunjenjem želja, pa mi se nekada čini da prođe čitava večnost od kada se rodi želja, do njenoga ostvarenja. Vreme baš ume da zagorča život, žalim se u sebi, ali kada malo bolje razmislim, nije baš tako. Evo jednog primera: odavno sam naučila da je bosonogo hodanje izuzetno korisno. Isprobala sam to više puta na travi, po pesku, čak i po snegu.
Uvek sam se posle toga osećala osveženo, osnaženo i još bolje raspoložena. Za hodanje po plićaku takođe znam odavno, kao i za Knajpovu metodu po kojoj takvo hodanje doprinosi zdravlju. Maštala sam kako u ranim jutarnjim satima šetam duž obale po plitkoj morskoj vodi, ali ta želja nikako da mi se ispuni. Vreme odmiče, a ja nikako da se dočepam te obale.
Ovoga leta, kucnuo je i taj čas i želja mi se ispunila. Uverila sam se da je ta šetnja stvarno nešto posebno. Krupni pesak, sitni kamenčići, prevoji koje su na dnu napravili talasi, sve to nežno masira stopala i celo telo od toga ima koristi. Voda mi miluje noge, a ko ne uživa u milovanju? Prepuštam majci zemlji sve svoje brige i sve što mi ne prija i osećam kako mi ona uzvraća prerađenu, pročišćenu energiju. U dugim šetnjama pročiste se i misli, postanu nekako laganije i usuđujem se reći - mudrije. Razmišljam tako i o tome kako mi je takva šetnja godinama bila neostvarena želja i pitam se zašto je moralo da prođe toliko vremena da bih u njoj uživala?
Uvek je tu bilo nekih objektivnih razloga: plaža je bila kratka, bila je kamenita, nije bilo zgodno šetati. Nisam uspevala da ustanem rano. Bilo je vetrovito. Bilo je hladno. Izgovora koliko hoćeš. I tako su prolazile godine. A u stvari, ja sam samo mislila da želim da se šetam. Znala sam da bi mi to činilo dobro i zamišljala sebe u šetnji po plićaku, ali na tome se sve završavalo. Ipak mi je bilo važnije da se provodim noću, da se ujutro izležavam dugo jer mi se u to vreme činilo kao da je upravo to odmor koji mi je potreban. U to vreme, rano ustajanje i po plićaku šetanje, predstavljalo je za mene napor, a ne odmor. A sada je drugo vreme, drugi su prioriteti i drugačije posmatram život i svet.
Odjednom se „stvorila“ savršena plaža, i pesak je baš onakav kakav mi treba, vreme je k'o poručeno, a jutra su postala najlepši deo dana. I što je najlepše od svega, imam i pratnju u toj šetnji, nekoga sa kim delim i ćutanja i pričanja koja me podjednako ispunjavaju milinom. Jesam ja mislila da će mi prijati te jutarnje šetnje, ali nisam mogla ni da pretpostavim koliko!
I jasno mi je sada da se sve želje ostvaruju, ali onda kada im je vreme. Moj uobraženi um koji misli da sve zna, stalno nešto procenjuje, prosuđuje, ocenjuje i kritikuje, a u stvari postoji neka viša mudrost od tog uma, koja tačno udesi kad nešto treba da se desi. Imam osećaj da sam na ovom primeru jutarnje šetnje po plićaku dobila izuzetno važan uvid, a možda i vama posluži: dok mislim da nešto želim, kao da gradim prepreke ka ispunjenju. A kada nešto stvarno poželim, samo se izujem i to ostvarim. I osećam se k'o nova. I bosa i nova!
