Нинине мустре: Боса и нова
Као што то обично бива када почнете да примећујете везу између онога о чему размишљате и онога што вам се догађа, почех и ја да примећујем како ми се жеље остварују.
Неке су велике, неке су мале, али је радост коју осећам због сваке од њих, огромна! Ипак, време (за које неки чак тврде да ни не постоји, него смо га измислили), неваљало се поиграва са испуњењем жеља, па ми се некада чини да прође читава вечност од када се роди жеља, до њенога остварења. Време баш уме да загорча живот, жалим се у себи, али када мало боље размислим, није баш тако. Ево једног примера: одавно сам научила да је босоного ходање изузетно корисно. Испробала сам то више пута на трави, по песку, чак и по снегу.
Увек сам се после тога осећала освежено, оснажено и још боље расположена. За ходање по плићаку такође знам одавно, као и за Кнајпову методу по којој такво ходање доприноси здрављу. Маштала сам како у раним јутарњим сатима шетам дуж обале по плиткој морској води, али та жеља никако да ми се испуни. Време одмиче, а ја никако да се дочепам те обале.
Овога лета, куцнуо је и тај час и жеља ми се испунила. Уверила сам се да је та шетња стварно нешто посебно. Крупни песак, ситни каменчићи, превоји које су на дну направили таласи, све то нежно масира стопала и цело тело од тога има користи. Вода ми милује ноге, а ко не ужива у миловању? Препуштам мајци земљи све своје бриге и све што ми не прија и осећам како ми она узвраћа прерађену, прочишћену енергију. У дугим шетњама прочисте се и мисли, постану некако лаганије и усуђујем се рећи - мудрије. Размишљам тако и о томе како ми је таква шетња годинама била неостварена жеља и питам се зашто је морало да прође толико времена да бих у њој уживала?
Увек је ту било неких објективних разлога: плажа је била кратка, била је каменита, није било згодно шетати. Нисам успевала да устанем рано. Било је ветровито. Било је хладно. Изговора колико хоћеш. И тако су пролазиле године. А у ствари, ја сам само мислила да желим да се шетам. Знала сам да би ми то чинило добро и замишљала себе у шетњи по плићаку, али на томе се све завршавало. Ипак ми је било важније да се проводим ноћу, да се ујутро излежавам дуго јер ми се у то време чинило као да је управо то одмор који ми је потребан. У то време, рано устајање и по плићаку шетање, представљало је за мене напор, а не одмор. А сада је друго време, други су приоритети и другачије посматрам живот и свет.
Одједном се „створила“ савршена плажа, и песак је баш онакав какав ми треба, време је к'о поручено, а јутра су постала најлепши део дана. И што је најлепше од свега, имам и пратњу у тој шетњи, некога са ким делим и ћутања и причања која ме подједнако испуњавају милином. Јесам ја мислила да ће ми пријати те јутарње шетње, али нисам могла ни да претпоставим колико!
И јасно ми је сада да се све жеље остварују, али онда када им је време. Мој уображени ум који мисли да све зна, стално нешто процењује, просуђује, оцењује и критикује, а у ствари постоји нека виша мудрост од тог ума, која тачно удеси кад нешто треба да се деси. Имам осећај да сам на овом примеру јутарње шетње по плићаку добила изузетно важан увид, а можда и вама послужи: док мислим да нешто желим, као да градим препреке ка испуњењу. А када нешто стварно пожелим, само се изујем и то остварим. И осећам се к'о нова. И боса и нова!