OkoTVoko: Kad padne roletna

A to su i trenuci kada je hormon stresa, kortizol, na svojim najvećim vrednostima. I ja, koji sam tolerantni Blizanac (u horoskopu) u tim momentima, kada mi proradi eksplozivni Ovan u podznaku, počnem da se ponašam kao „hepo kocka“. Iako se trudim da budem ljubazan i fin prema svima, jako me nervira da me bilo ko cima bez ikakvog osnova. Bez obzira na to što jesam javna ličnost, ne volim kada prva rečenica kojom mi se neko obraća bude „na TI“ i kada je komunikacija od prve sekunde kao da smo „ovce zajedno čuvali“. Posebno poludim kada me u trenucima odmora prekida zvonjava fiksnog telefona, kada me zovu razne promoterke, prodavačice koječega, razni predstavnici „sekti“ koji valjaju robu i uništavaju moj društveni mir. Tada nikako ne mogu da budem simpatičan i toleranatan. Počinjem da se dernjam, onako „balkanski“, glasan sam kao trube u Guči. Zato što me uvek dokusuri njihovo nevaspitanje.

Posebno me iznervira ako neko nastavlja da priča i davi i nakon što mu lepo, pristojno i jednostavno kažem da neću da me neko maltretira i prisiljava da kupim određeni proizvod ili učestvujem u prodavanju magle. Ima i onih koji sebi daju neka čudna prava, a koja misle da će ostvariti preko društvenih mreža. To je ono kada vam se obraćaju po raznim pitanjima i linijama, pa i traže da im sredim razna medijska i druga gostovanja, sve misleći da su Bogom dani za to, jer su onoliko talentovani za sve. Nekada, u vreme mojih prvih dana i godina u medijima, mogao si samo eventualno da pišeš pismo jednom Mići Orloviću ili Marku Markoviću. I da budeš beskrajno srećan i zahvalan ako bi te jedna takva veličina udostojila odgovora. U to neko, moje vreme mogao si „zvezde“ da vidiš samo na koncertima, i da tamo eventualno dobiješ autogram kartu.

A danas? Danas smo svi – dostupni. I „zvezde“ i mi radnici iz „udruženog rada“.

„Pada mi roletna“ kada vidim kako su se, upravo zahvaljujući novim sredstvima masovnih komunikacija legalizovali svi načini na koje se ljudske mane glorifikuju i prikazuju kao da su zapravo vrline. Tako se lako nemoral promoviše u poželjnu vrednost. Jednostavno, zavladalo je neko opšte nevaspitanje, u kojem su nestale lepe i pristojne reči: izvolite, hvala, molim. Vreme u kojem se zaboravilo na onu narodnu da „lepa reč i gvozdena vrata otvara“. Danas, kada si fin, to tvoje lepo vaspitanje može samo da te košta, možeš lako da se nađeš u situaciji „davitelj protiv davitelja“ i da ti spasa – nema. Danas, ako šaljivo pružiš „tabloidni prstić“ kao duhoviti znak, poješće ti celu ruku.

Danas bi svi da sude o tvom radu. Ovde i sada bi svi da komanduju i prave se pametni. Ma, najpametniji. I uvek kažem da me u ovoj zemlji mnogo zamara to što se nakotilo toliko nekog nevaspitanog polu-sveta, što su svi mediji, tabloidni posebno, počeli da promovišu da je biti prost i primitivan „jako seksi“. Da je danas, u ime novca i neke siće od saradnje, svima dozvoljeno da smaraju pošten svet. Legitimno je da vas cimaju za tepsiju ribe. Legitimno je i licemerje. Legitiman je nož iza leđa posle umiljatog „slatka moja“ i „slatki moj“, to kao da je postao osnovni makijavelistički zakon po kojem društvo funkcioniše. Stoga je moja osnovna namera – da se od takvih pojava i ljudi maksimalno zaštitim. Da ne dozvolim „energetskim vampirima“ da mi isisavaju dragocenu energiju i optimizam. Moram oko sebe da izgradim „kineski zid“, tako da ostavim uvek prostora za divne i pametne ljude, one koji će mi, kad god konstatujem oko sebe neku socijalnu patologiju, reći da li sam normalan ili grešim.

Stvarno se izvinjavam što više ne mogu uvek da budem „politički korektan“. Što ne mogu da ignorišem glupost. Što ne mogu da budem imun na opštu agresivnost u komunikaciji među ljudima. Došla su neka pogana vremena. Živimo u godinama kada je sve to više nego transparentno. Lek za zdravlje i dušu je samo jedan. Čitati prave knjige, prave portale, gledati samo televizijske kanale koji vam prijaju, slušati samo muziku koja vam prija. Družiti se samo sa ljudima koji ste sami odabrali jer, pare će se i zaraditi i potrošiti. Ali ako izgubite sopstveni mir i dozvolite da vam često „roletna pada“, pomoći vam nema.

Aleksandar Filipović