ОкоТВоко: Кад падне ролетна

А то су и тренуци када је хормон стреса, кортизол, на својим највећим вредностима. И ја, који сам толерантни Близанац (у хороскопу) у тим моментима, када ми проради експлозивни Ован у подзнаку, почнем да се понашам као „хепо коцка“. Иако се трудим да будем љубазан и фин према свима, јако ме нервира да ме било ко цима без икаквог основа. Без обзира на то што јесам јавна личност, не волим када прва реченица којом ми се неко обраћа буде „на ТИ“ и када је комуникација од прве секунде као да смо „овце заједно чували“. Посебно полудим када ме у тренуцима одмора прекида звоњава фиксног телефона, када ме зову разне промотерке, продавачице којечега, разни представници „секти“ који ваљају робу и уништавају мој друштвени мир. Тада никако не могу да будем симпатичан и толеранатан. Почињем да се дерњам, онако „балкански“, гласан сам као трубе у Гучи. Зато што ме увек докусури њихово неваспитање.

Посебно ме изнервира ако неко наставља да прича и дави и након што му лепо, пристојно и једноставно кажем да нећу да ме неко малтретира и присиљава да купим одређени производ или учествујем у продавању магле. Има и оних који себи дају нека чудна права, а која мисле да ће остварити преко друштвених мрежа. То је оно када вам се обраћају по разним питањима и линијама, па и траже да им средим разна медијска и друга гостовања, све мислећи да су Богом дани за то, јер су онолико талентовани за све. Некада, у време мојих првих дана и година у медијима, могао си само евентуално да пишеш писмо једном Мићи Орловићу или Марку Марковићу. И да будеш бескрајно срећан и захвалан ако би те једна таква величина удостојила одговора. У то неко, моје време могао си „звезде“ да видиш само на концертима, и да тамо евентуално добијеш аутограм карту.

А данас? Данас смо сви – доступни. И „звезде“ и ми радници из „удруженог рада“.

„Пада ми ролетна“ када видим како су се, управо захваљујући новим средствима масовних комуникација легализовали сви начини на које се људске мане глорификују и приказују као да су заправо врлине. Тако се лако неморал промовише у пожељну вредност. Једноставно, завладало је неко опште неваспитање, у којем су нестале лепе и пристојне речи: изволите, хвала, молим. Време у којем се заборавило на ону народну да „лепа реч и гвоздена врата отвара“. Данас, када си фин, то твоје лепо васпитање може само да те кошта, можеш лако да се нађеш у ситуацији „давитељ против давитеља“ и да ти спаса – нема. Данас, ако шаљиво пружиш „таблоидни прстић“ као духовити знак, појешће ти целу руку.

Данас би сви да суде о твом раду. Овде и сада би сви да командују и праве се паметни. Ма, најпаметнији. И увек кажем да ме у овој земљи много замара то што се накотило толико неког неваспитаног полу-света, што су сви медији, таблоидни посебно, почели да промовишу да је бити прост и примитиван „јако секси“. Да је данас, у име новца и неке сиће од сарадње, свима дозвољено да смарају поштен свет. Легитимно је да вас цимају за тепсију рибе. Легитимно је и лицемерје. Легитиман је нож иза леђа после умиљатог „слатка моја“ и „слатки мој“, то као да је постао основни макијавелистички закон по којем друштво функционише. Стога је моја основна намера – да се од таквих појава и људи максимално заштитим. Да не дозволим „енергетским вампирима“ да ми исисавају драгоцену енергију и оптимизам. Морам око себе да изградим „кинески зид“, тако да оставим увек простора за дивне и паметне људе, оне који ће ми, кад год констатујем око себе неку социјалну патологију, рећи да ли сам нормалан или грешим.

Стварно се извињавам што више не могу увек да будем „политички коректан“. Што не могу да игноришем глупост. Што не могу да будем имун на општу агресивност у комуникацији међу људима. Дошла су нека погана времена. Живимо у годинама када је све то више него транспарентно. Лек за здравље и душу је само један. Читати праве књиге, праве портале, гледати само телевизијске канале који вам пријају, слушати само музику која вам прија. Дружити се само са људима који сте сами одабрали јер, паре ће се и зарадити и потрошити. Али ако изгубите сопствени мир и дозволите да вам често „ролетна пада“, помоћи вам нема.

Александар Филиповић