Novosađanin pet meseci bio zarobljen u indijskoj džungli

Prošlogodišnje krajnosti iz ljudi izvlače i najskrivenije, mnogi osećaju bes i nelagodu, mnogima to i potpuno odgovara. Ljudi žive kako mogu i moraju, a Novosađanin Kristian Al Drubi sa svojim drugom Acom u tom trenutku ostaje zarobljen na obroncima džungle u Indiji. Činjenica da nije sam i da u Indiji nije prvi put može se nazvati srećom, međutim, kako ljudima u neizvesnosti pandemije nije bilo lako ni u sopstvenim domovima, spontano se nameću šok i pitanje kako su se snašli i preživeli. Inspirisan tim iskustvom, Kristian je napisao i knjigu „Zarobljeni u Indiji“, čiji je nastanak bio jedan od izlaza iz agonije koja bi ga povremeno zahvatila.

Kristian Al Drubi je performer-frilenser, bavi se pozorištem i to ga je prvi put, 2010. godine, odvelo u Indiju. Nakon toga, putovao je redovno, a tokom deset godina sigurno je, kaže, pet proveo tamo. Odlazi s prvim sivilom i hladnoćom jeseni, a vraća se u proleće. Haos pandemije u februaru zatekao ga je u Nepalu, pa je, zbog najave zatvaranja granica, požurio da se vrati u Indiju, konkretno u Bengalor, gde je prethodno boravio.

- Bengalor je kao Novi Beograd, ali sa gomilom đubreta i krava – opisuje Kristian Al Drubi. - Grade se zgradurine bez plana i reda - ovde je vila, tamo smetlište, tu ljudi žive u šatoru, na drugoj strani lik vozi BMW-a... Haos koji je za njih normalan. Odlučio sam da je najbolje otići van grada, jer ako tamo ostanem zatvoren, odlepiću. Imam prijateljicu čija majka ima farmu sa oko 15 hektara zemlje. Farma je poludivlja. Zapravo, divljina počinje čim izađeš iz grada. Nailaziš na selo, pa na kamenolom, potom šumu, jezero, pa opet šumu... Sve je izmešano – tamo žive slonovi, u sledećem delu leopardi, pa ljudi. Kad smo došli na farmu, počeli smo da upoznajemo taj divlji svet. Osetio sam se kao Robinzon Kruso sa Petkom, odnosno Acom, koji je bio sa mnom.

Na farmi su uglavnom bili sami, a jedno vreme i ograđeni. Seljaci su ih ogradili, jer su bili ubeđeni da su belci doneli virus. Kad su čuli da se na farmi nalaze dva belca, ogradili su puteve da se nije moglo ući, ni izaći. U jednom delu farme živi porodica, pa im je čovek nabavljao hranu i pomagao. Do prvog sela ima nekih 10-15 minuta hoda. Deo u kojem su njih dvojica boravili Kristian opisuje kao malu hacijendu sa sobama od sedam-osam kvadratnih metara – prostor da stane krevet i mali sto.

- Kad izađeš napolje, na raspolaganju ti je celo imanje kojim možeš da šetaš, radiš nešto i budeš aktivan – pojašnjava Kristian. - Srećom, Aca je sa sela, sin zemljoradnika, pa se na tom terenu dobro snalazio. Nismo znali koliko će sve trajati i koliko ćemo vremena provesti tamo. Neprestano su produžavali zatvaranje, pa sam u jednom trenutku rekao: “Brate, mi ćemo ostati ovde godinama, otkud znam, možda virus bude apokaliptičan, ode cela planeta...” Počeo sam da razmišljam o tome kako ljudi opstaju kad su negde zatvoreni, šta rade. Tada mi je i bioritam bio malo poremećen. Spavao sam do 12, jer već prepodnevna temperatura bude 40 stepeni, a bio sam budan noću. Palačinke smo jeli svaki dan, Aca ih je pravio. On je počeo da obrađuje zemlju, imali smo tamo i neko semenje, tako da smo sadili povrće, međutim, zemlja je jalova. Tamo uspevaju kikiriki, lan, susam i biljke koje su otporne na sušu i visoke temperature.

Na farmi su, koliko god čudno zvučalo, imali internet, pa je Kristian napravio Jutjub-kanal „Via Nomadia“ i na njega postavljao video-snimke boravka i preživljavanja. Kanal „Balkan info“ bio im je izvor informacija. Međutim, osećanje neizvesnosti je, ipak, počelo da uzima svoj danak.

- Da sam bio sam, sigurno bih prs’o. Svaki čovek drugačije podnosi neku situaciju. Mada, na kraju krajeva, kad ti dođe „žuta minuta“, momenat depresije, nema tu mnogo izbora - čekaš da prođe, to je to. Na trenutke sam želeo da budem u Novom Sadu, mada su i ovde ljudi beznadežno sedeli zatvoreni po kućama, to je još gore. Ovamo sam ipak mogao da se krećem, a imao sam i životinje, kobre – s osmehom dodaje Kristian. – Inače, u zoni te farme kreću se leopardi. To su velike životinje i uglavnom napadaju pse, mada nekad i ljude, i to decu ili stare. Oni su tu redovna pojava, a iza kuće smo otkrili legla škorpije, crne šumske, veličine mog dlana. Imali smo najmanje četiri vrste zmija – kobre, krajtove, vajpere i pitone, tako da je bilo veselo.

Bili su potpuno zatvoreni pet meseci, Bengalor je otvoren u junu. Pare koje su pre toga zaradili počinju da se “tope”. Za potrebe odlaska do grada Kristian je zvao poznanika-taksistu. Ipak, u jednom trenutku njihova priča došla je do srpskih medija. Mnogi su ih zvali, pa su im, kad su ostali bez novca, i u tom smislu pomogli. Na taj način su uspeli da opstanu. Aca je skupio novac za kartu i u avgustu otišao, a Kristianu se osladilo snimanje za Jutjub-kanal, pa je ostao do oktobra. Tada se već zaželeo Novog Sada i društva.

- Sad, kad iz ove perspektive sve to sagledam, nemam toliko sećanja na loše stvari. Ljudi me neprestano pitaju kad ću ponovo otići tamo, zanimljivi su im snimci odande, ta divljina. A Indija je neiscrpan izvor materijala za proučavanje. Sad me već ponovo hvata želja da idem, nekad se pitam zašto sam se vratio, jer ništa posebno ovde nisam uradio. Dobro, objavio sam knjigu. Tamo sam imao mnogo više vremena da se bavim sobom, snimam i pišem. Ali gde god bih sad otišao, i dalje je sve pod karantinom - zaključuje Kristian Al Drubi.

- Tu zemlju bih opisao kao haos kroz koji stanovništvo intuitivno manevriše – otkriva Kristian. - Recimo, zbog ogromnog broja stanovnika i nedostatka policije, kad se zaguši saobraćaj, može se dogoditi da jedan od vozača izađe iz automobila i napravi red. Ne može se reći da vlada bezakonje, ali stvari su tamo izuzetno fleksibilne. Indusi imaju tu neku dokonost. Može se desiti da zaustaviš nekoga od njih i pitaš gde se nalazi neka ulica, stane on, stane drugi lik, drže ruke iza leđa i gledaju te, pogotovo kad vide belca. Dosta su radoznali po prirodi. Tamo u Bengaloru, gde sam bio, desilo mi se da su me u metrou čovek i žena sa detetom pitali da se fotografišu sa mnom, a onda su mi dali dete u ruke i tako me slikali.

 Brankica Pavković