Новосађанин пет месеци био заробљен у индијској џунгли

Прошлогодишње крајности из људи извлаче и најскривеније, многи осећају бес и нелагоду, многима то и потпуно одговара. Људи живе како могу и морају, а Новосађанин Кристиан Ал Друби са својим другом Ацом у том тренутку остаје заробљен на обронцима џунгле у Индији. Чињеница да није сам и да у Индији није први пут може се назвати срећом, међутим, како људима у неизвесности пандемије није било лако ни у сопственим домовима, спонтано се намећу шок и питање како су се снашли и преживели. Инспирисан тим искуством, Кристиан је написао и књигу „Заробљени у Индији“, чији је настанак био један од излаза из агоније која би га повремено захватила.

Кристиан Ал Друби је перформер-фриленсер, бави се позориштем и то га је први пут, 2010. године, одвело у Индију. Након тога, путовао је редовно, а током десет година сигурно је, каже, пет провео тамо. Одлази с првим сивилом и хладноћом јесени, а враћа се у пролеће. Хаос пандемије у фебруару затекао га је у Непалу, па је, због најаве затварања граница, пожурио да се врати у Индију, конкретно у Бенгалор, где је prеthodno боравио.

- Бенгалор је као Нови Београд, али са гомилом ђубрета и крава – описује Кристиан Ал Друби. - Граде се зградурине без плана и реда - овде је вила, тамо сметлиште, ту људи живе у шатору, на другој страни лик вози BMW-a... Хаос који је за њих нормалан. Одлучио сам да је најбоље отићи ван града, јер ако тамо останем затворен, одлепићу. Имам пријатељицу чија мајка има фарму са око 15 хектара земље. Фарма је полудивља. Заправо, дивљина почиње чим изађеш из града. Наилазиш на село, па на каменолом, потом шуму, језеро, па опет шуму... Све је измешано – тамо живе слонови, у следећем делу леопарди, па људи. Кад смо дошли на фарму, почели смо да упознајемо тај дивљи свет. Осетио сам се као Робинзон Крусо са Петком, односно Ацом, који је био са мном.

На фарми су углавном били сами, а једно време и ограђени. Сељаци су их оградили, јер су били убеђени да су белци донели вирус. Кад су чули да се на фарми налазе два белца, оградили су путеве да се није могло ући, ни изаћи. У једном делу фарме живи породица, па им је човек набављао храну и помагао. До првог села има неких 10-15 минута хода. Део у којем су њих двојица боравили Кристиан описује као малу хацијенду са собама од седам-осам квадратних метара – простор да стане кревет и мали сто.

- Кад изађеш напоље, на располагању ти је цело имање којим можеш да шеташ, радиш нешто и будеш активан – појашњава Кристиан. - Срећом, Аца је са села, син земљорадника, па се на том терену добро сналазио. Нисмо знали колико ће све трајати и колико ћемо времена провести тамо. Непрестано су продужавали затварање, па сам у једном тренутку рекао: “Брате, ми ћемо остати овде годинама, откуд знам, можда вирус буде апокалиптичан, оде цела планета...” Почео сам да размишљам о томе како људи опстају кад су негде затворени, шта раде. Тада ми је и биоритам био мало поремећен. Спавао сам до 12, јер већ преподневна температура буде 40 степени, а био сам будан ноћу. Палачинке смо јели сваки дан, Аца их је правио. Он је почео да обрађује земљу, имали смо тамо и неко семење, тако да смо садили поврће, међутим, земља је јалова. Тамо успевају кикирики, лан, сусам и биљке које су отпорне на сушу и високе температуре.

На фарми су, колико год чудно звучало, имали интернет, па је Кристиан направио Јутјуб-канал „Виа Номадиа“ и на њега постављао видео-снимке боравка и преживљавања. Канал „Балкан инфо“ био им је извор информација. Међутим, осећање неизвесности је, ипак, почело да узима свој данак.

- Да сам био сам, сигурно бих прс’о. Сваки човек другачије подноси неку ситуацију. Мада, на крају крајева, кад ти дође „жута минута“, моменат депресије, нема ту много избора - чекаш да прође, то је то. На тренутке сам желео да будем у Новом Саду, мада су и овде људи безнадежно седели затворени по кућама, то је још горе. Овамо сам ипак могао да се крећем, а имао сам и животиње, кобре – с осмехом додаје Кристиан. – Иначе, у зони те фарме крећу се леопарди. То су велике животиње и углавном нападају псе, мада некад и људе, и то децу или старе. Они су ту редовна појава, а иза куће смо открили легла шкорпије, црне шумске, величине мог длана. Имали смо најмање четири врсте змија – кобре, крајтове, вајпере и питоне, тако да је било весело.

Били су потпуно затворени пет месеци, Бенгалор је отворен у јуну. Паре које су пре тога зарадили почињу да се “топе”. За потребе одласка до града Кристиан је звао познаника-таксисту. Ипак, у једном тренутку њихова прича дошла је до српских медија. Многи су их звали, па су им, кад су остали без новца, и у том смислу помогли. На тај начин су успели да опстану. Аца је скупио новац за карту и у августу отишао, а Кристиану се осладило снимање за Јутјуб-канал, па је остао до октобра. Тада се већ зажелео Новог Сада и друштва.

- Сад, кад из ове перспективе све то сагледам, немам толико сећања на лоше ствари. Људи ме непрестано питају кад ћу поново отићи тамо, занимљиви су им снимци оданде, та дивљина. А Индија је неисцрпан извор материјала за проучавање. Сад ме већ поново хвата жеља да идем, некад се питам зашто сам се вратио, јер ништа посебно овде нисам урадио. Добро, објавио сам књигу. Тамо сам имао много више времена да се бавим собом, снимам и пишем. Али где год бих сад отишао, и даље је све под карантином - закључује Кристиан Ал Друби.

- Ту земљу бих описао као хаос кроз који становништво интуитивно маневрише – открива Кристиан. - Рецимо, због огромног броја становника и недостатка полиције, кад се загуши саобраћај, може се догодити да један од возача изађе из аутомобила и направи ред. Не може се рећи да влада безакоње, али ствари су тамо изузетно флексибилне. Индуси имају ту неку доконост. Може се десити да зауставиш некога од њих и питаш где се налази нека улица, стане он, стане други лик, држе руке иза леђа и гледају те, поготово кад виде белца. Доста су радознали по природи. Тамо у Бенгалору, где сам био, десило ми се да су ме у метроу човек и жена са дететом питали да се фотографишу са мном, а онда су ми дали дете у руке и тако ме сликали.

 Бранкица Павковић