„POSLE OČEVE SMRTI PLAKALA SAM GODINU DANA” Glumica Mirjana Karanović za „Dnevnik” otvorila dušu: „Poznato mi je osećanje potpune izgubljenosti”

Film je smešten u današnjicu i prati uspešnu poslovnu ženu Maru, koju na početku zatičemo na sahrani svog sina, skrhanu zbog njegove prerane smrti. Nakon što se emotivno otuđi, odbijajući da komunicira s porodicom i prijateljima, iznenada upoznaje mladića Milana, inače bliskog prijatelja njenog pokojnog sina i u odnosu sa njim pronalazi utehu. 

Osim što u filmu tumači glavnu junakinju Maru, cenjena glumica potpisuje i režiju, a zajedno sa Majom Pelević i Ognjenom Sviličićem napisala je i scenario uz saradnju sa Srđanom Koljevićem. Inspiraciju za sam scenario pronašla je u pozorišnom komadu „Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali”, iako je u ovoj priči otišla u neke druge teme kojima je pokušala da dočara život i stanje jedne emotivno utučene žene. 

Od predstave do zaokruženog scenarija prošlo je dosta godina, a Mirjana Karanović u intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin otkriva na koji način je gradila svoju novu priču, nakon što je prvim rediteljskim projektom „Dobra žena” bila ovenčana brojnim domaćim i internacionalnim priznanjima i nagradama. 

– Veoma dugo sam radila na scenariju. Bilo je mnogo verzija i načina na koji sam želela da ispričam tu priču. To je trajalo skoro četiri godine. Sklopiš jednu verziju, pa onda razmišljaš o tome, pa daš ljudima da čitaju. Prvo sam radila sa jednom scenaristkinjom, pa sam odustala, pa radila sa drugim, a onda opet odustala. Dugo je trebalo da dođemo do scenarija kojim su svi zadovoljni i na osnovu kojeg sam dobila novac za snimanje na evropskim fondovima. Oni su veoma strogi, dobila sam dosta primedbi, pa smo sve to morali da ispravljamo, da pišemo ponovo. To je bio jedan dug proces, pogotovo zbog toga što je i priča vrlo intimna – priča za naš list Mirjana Karanović.

Zašto vam je bilo važno da Mara u filmu krene iz pozicije ekstremno ranjene žene, a onda se u njoj budi jedna potpuno drugačija žena? 

– Mene ta ranjivost izuzetno zanima. Za mene situacija u kojoj se ona našla ima veliki dramaturški potencijal. Ona je neko ko živi svoj život sa uverenjem da je sigurna, zaštićena, a onda se pokaže da iza ćoška uvek može da te sačeka neko iznenađenje i da uvek postoji mogućnost da moraš da doneseš neke odluke koje najradije ne bi donosio. Ja sam nju stavila u situaciju velikog gubitka, koji je pokazao da ona nije znala koliko u njoj ima snage za dalje. I sama sam se često nalazila u takvim situacijama i poznato mi je to osećanje potpune izgubljenosti i nemogućnosti da to bilo kome kažeš. I zato u filmu svi ljudi koji su njoj bliski zapravo od nje očekuju nešto. Očekuju određeni način ponašanja - na poslu očekuju da ona ostaje kod kuće, da sedi i pati, a porodica očekuje da ona dolazi kod njih i plače im na ramenu. A ona ništa od svega toga ne može, zato što se, kao i sve jake osobe, najviše boji da će se raspasti i da se više nikada neće sastaviti. I zato se čvrsto drži. Ona se nakon susreta sa tim mladićem, kojeg zapravo ne poznaje i koji je neka veza sa njenim sinom, pusti u jedan odnos u koji se verovatno nikada ne bi pustila da je sve u redu u životu. Zato mislim da ona nije ženski predator koji traži utehu. To nije nikakva uteha koju ona traži u mlađem muškarcu, već neko razumevanje. Ona je osoba koja je shvatila svoju ranjivost. On njoj kaže: „Mislio sam da ste strogi, a niste”. I ona tada shvati da on nju vidi na način na koji niko drugi iz njene okoline u tom trenutku je ne vidi i zato je on na neki način njen vodič kroz taj deo njenog života - da ona zaplače. 

Na kraju postoji ta scena u kojoj se Mara otvori i počne da plače. I to je nešto što mi je takođe poznato, jer ja imam neku vrstu odloženog tugovanja. Ne mogu odmah. Kada mi je otac umro ja sam nekoliko meseci bila kao zaleđena i onda, kada sam počela da plačem, nisam prestajala godinu dana. Razgovarala sam sa svojim ocem, jer sam znala da sa njim nisam razgovarala ono što je trebalo. 

Može li „Majka Mara” da nam bude vodič da izađemo iz okvira koje nam društvo stalno nameće, jer se, reklo bi se, i to može pročitati kao jedna od poruka? 

– Da, to je nešto što ja osećam u svome životu - da sam promenila svoje životne vizure, da sam promenila način na koji posmatram svoj život, da sam se izborila sa mnogim preprekama i da sam shvatila da je ono što je ključ za jedan bogat život - da zakoračite u nepoznato. Ili da zakoračite tamo gde do sada niste. Da nešto učinite po prvi put, da uradite nešto protiv sebe. Na primer, ja sam se jako bojala visine i rekla sam da ću da se borim sa tim. I to sam i učinila. Kada ste mladi vi stalno zakoračujete u nepoznati prostor, jer se vodite time šta imate da izgubite - ništa! Osvajate svet, život oko sebe, gradite nešto, ostavljate, pa počnete nešto drugo da gradite, ne žalite, vezujete se, raskidate... 

S godinama mi postajemo konzervativni. Bojimo se da izgubimo nešto što smo stekli. Ne mislim samo materijalno, nego generalno, u nekom statusu na primer. Ali, zapravo, mislim da kada nešto ostavimo ili počnemo iz početka mi dobijemo novu energiju. 

Veoma dobro se osećam što sam u ovom rediteljskom poslu početnik. Za mene je to jako uzbudljivo, u mnogim stvarima u životu nisam početnik, ali ovo su sada neke nove stvari za mene i tako ću u životu i dalje da idem

Oduvek ste tumačili jake žene. Kako ste ih doživljavali u karijeri i kako ste se nosili sa njima? 

– Volim jake žene, jake ljude, ali ne superheroje i mitske ličnosti, već ljude koji kada padnu ustanu. To, na primer, rade deca. Ona stalno uče nešto, padaju pa ustaju. Plaču, ustanu, pa potrče dalje. To je ključ. Pusti sebe da padneš. Nek ti izraste neka krasta, otpašće, ako i ostane ožiljak - pa šta, nije važno. Mislim da su jaki ljudi koji mogu da se izbore sa time. Meni se to dešava. Ima dana kada mislim da sam najslabije biće na svetu, ali to traje to veče pred spavanje, a onda se sutradan probudim dobro raspoložena. To treba vežbati. Ne treba vežbati samo mišiće. Moraš da vežbaš i tu neku upornost ili nezavisnost. Da probaju da vežbaju. Evo, ovih dana mnogi ljudi kod nas vežbaju slobodu i mislim da je to dobro. Bilduju neke mišiće u glavi. 

Od „Petrijinog venca” do danas ušli ste u cipele mnogih karaktera. U kojem ste se najviše pronašli? 

– Ne mogu sada precizno da odgovorim na to pitanje. Ono što sam uvek radila u svojim ulogama je da sam ih nekako pravila od sebe. Od delova sebe. Ovu ulogu bi potpuno drugačije odigrala neka druga glumica, iako bi to bio taj lik koji je napisan, zato je moguće da gledamo stotinama godina nekog Hamleta, jer uvek neki glumac nešto novo donese. Ja sam svojim likovima uvek davala tu neku moju žensku suprotnost, a to znači da sam istovremeno veoma patrijarhalno vaspitana u jednom društvu u kojem se poštuju autoriteti, u kome je jako važno biti pošten, vredan, radan, a s druge strane imam tu neku svoju buntovnu stranu, koju sam sačuvala još od tinejdžerskih dana. Shvatila sam da ti kontrasti u meni jesu nešto što čine moju energiju, kao neka struja - plus, minus. Uvek sam se trudila da moji likovi imaju što više tih slojeva, raznih kontrastnih osobina. Ljudi i inače jesu takvi i onda, kada ih posmatrate, proučavate, oni vas iznenade, dobro ili loše. Ljudski život je jedna nepoznanica i zato volim da svojim likovima dajem ono što je ljudsko. 

Sada, kada sam došla do toga da mogu da pišem neke svoje priče i da sa nekim ljudima, koji mi u tome pomažu, mogu i da ih ekranizujem, osećam određenu vrstu ponosa i moći u sebi koju nisam imala kao mlada. I zbog toga sam zahvalna i srećna u ovim mojim godinama, iako sam kao mlada mislila da je imati više od 60 godina totalna katastrofa (smeh), a nije

Ne postoji lik koji bih posebno izdvojila, a možda postoji nekoliko onih za koje bih mogla da kažem da nije bilo neophodno da ih uradim. Prihvatila sam da ih radim samo iz neke znatiželje. Mislim da glumac treba sve da pokuša, da proba, pa da vidi šta i kako. 

Vladimir Bijelić