NININE MUSTRE Vam­pi­ri

I sa­ma sam gu­ta­la sve tek­sto­ve u ve­zi sa tom te­ma­ti­kom, uči­la da pre­po­znam na ko­je na­či­ne lju­di jed­ni dru­gi­ma kra­du ener­gi­ju i ka­ko da se za­šti­tim, ka­ko da se dis­tan­ci­ram, a da ne po­kva­rim od­no­se. Sa­zna­la sam da to ve­ći­na lju­di ne ra­di na­mer­no. U ne­do­stat­ku pri­rod­nog okru­že­nja, či­stog va­zdu­ha, dr­ve­ća i sve­ga osta­log, kao što je zdra­va hra­na ili do­volj­no fi­zič­ke ak­tiv­no­sti, lju­di osta­nu bez pri­rod­nih iz­vo­ra ener­gi­je i poč­nu jed­ni od dru­gih da je oti­ma­ju. Na­u­či­la i da od­mah pre­po­znam ti­po­ve oti­ma­ča tu­đe ener­gi­je i to mi po­ma­že da sa­ču­vam svo­ju. Sve dok ni­sam pre­po­zna­la svog naj­ve­ćeg ener­get­skog vam­pi­ra. Se­be.

Ja sam naj­o­pa­sni­ji ener­get­ski vam­pir za se­be. Ja sam ta ko­ja do­zvo­lja­va ili ne do­zvo­lja­va da joj se ener­gi­ja ra­si­pa uza­lud­no, da je po­kla­njam dru­gim lju­di­ma, da je tro­šim ne­kon­tro­li­sa­no na ne­ke štet­ne na­vi­ke i da je ne ob­no­vim na vre­me, ka­da ne­ka unu­tra­šnja stre­li­ca za go­ri­vo po­ka­zu­je da je na re­zer­vi. Ne­kim svo­jim po­na­ša­nji­ma ko­ja su mi u od­re­đe­nom tre­nut­ku pri­ja­la, stvo­ri­la sam ve­štač­ke ose­ća­je in­stant za­do­volj­stva, i ti ose­ća­ji su kre­i­ra­li ne­ku vr­stu ma­le ener­get­ske struk­tu­re ko­ja ži­vi u mom ener­get­skom si­ste­mu. Kao ne­ki ma­li, ne­vi­dlji­vi sle­pi miš, ta struk­tu­ra vi­si ne­gde tu na me­ni, bez­bri­žno i opu­šte­no, sve do tre­nut­ka dok ne oglad­ni. Ka­da ne­ma do­to­ka hra­ne, a to su ona ose­ća­nja pro­iz­ve­de­na onim in­stant za­do­volj­stvom što sam ma­lo­čas spo­me­nu­la, da­kle ka­da to­ga ne­ma, „miš“ poč­ne da se vr­po­lji, da se bu­ni, gla­dan je, ho­će da je­de, bo­ri se da pre­ži­vi. Uzmi­mo za pri­mer pu­še­nje ko­jem sam svo­je­vre­me­no pri­be­ga­va­la ka­da sam bi­la u dru­štvu. To mi je stva­ra­lo ose­ćaj da sam deo eki­pe, pru­ža­lo pri­li­ku da se bo­lje pri­ka­žu mo­ji ve­štač­ki ili na­ma­za­ni nok­ti, da­va­lo ose­ćaj da sam sta­ri­ja i ozbilj­ni­ja jer sam se ta­ko va­žno mr­šti­la dok sam dim uvla­či­la. Iako mi taj ose­ćaj vre­log di­ma ko­ji mi pr­ži usta i gr­lo ni­ka­da stvar­no ni­je pri­jao, ovaj dru­gi ose­ćaj, ose­ćaj pri­pad­no­sti i va­žno­sti, nad­ja­ča­vao je sve osta­lo. Ka­da ne bih du­že vre­me­na za­pa­li­la ci­ga­re­tu, ose­ćaj da ni­sam do­volj­no va­žna, da ni­sam deo ne­ke eki­pe, da se ni­ko ne di­vi mo­jim fan­ta­stič­nim, pla­stič­nim nok­ti­ma, po­čeo bi da me žu­lja. Onaj ma­li sle­pi miš po­čeo bi da se me­ško­lji, da se bu­ni. Gla­dan. Ako ga ne bih ubr­zo na­hra­ni­la ose­ća­ji­ma ko­je mi pro­izvdi dim ci­ga­re­te, on bi se još vi­še raz­go­ro­pa­dio, po­če­la bih da se ose­ćam jad­no, a u sle­de­ćem sta­di­ju­mu ner­vo­zno, svi bi mi išli na živ­ce i sve bi iz­gu­bi­lo smi­sao. Moj sle­pi miš bi se raz­go­ro­pa­dio i po­stao pra­vi vam­pir. Dr­mu­sao bi mo­ja ose­ća­nja sve dok ne do­bi­je svo­ju hra­nu. On­da bi se ne­ko vre­me smi­rio, pa opet sve is­po­čet­ka.

Ra­zni ta­kvi mi­še­vi ko­je sam kre­i­ra­la, ži­ve u me­ni i po­vre­me­no, u ka­sni­jim fa­za­ma ako ih ne osve­stim i du­go­roč­no, is­cr­plju­ju mo­ju ener­gi­ju. Što vi­še ve­žbam svo­ju sve­snost, sve­snim du­bo­kim di­sa­njem, bo­rav­kom u pri­ro­di, fi­zič­kom ak­tiv­nosšću i zdra­vom hra­nom, to ih ma­nje vu­čem sa so­bom, a ta­ko­đe ih lak­še pre­po­zna­jem kod dru­gih lju­di i ne do­pu­štam da me ener­get­ski pot­kra­da­ju. Isto­vre­me­no sam sa­ma se­bi sve va­žni­ja i ener­get­ski sve sna­žni­ja

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com