NININE MUSTRE: Bazen

Mogu u potpunosti u sećanje da prizovem zvuk česme kojom tata satima pumpa vodu u taj bazenčić. Tu je i mamina brižna ruka koja svako malo zaranja u vodu proveravajući da li je previše hladna za telašca pregrejana na suncu, i brat i ja koji nestrpljivo cupkamo uokolo, prskajući se vodom čiji nivo sporo raste, čekajući trenutak kada ćemo da se bućnemo unutra. Sećam se i snažnog pljuska vrele vode koju su njih dvoje sručili iz ogromnog, metalnog lonca koji je služio za otkuvavanje velikog veša u letnjoj kujni. To bi smlačilo vodu i skratilo muke našeg iščekivanja.

Kada se pubertet približio, bazenčić nam je postao premali, i tata je doneo odluku da pored njega koji je sve više služio za zalivanje bašte, napravi novi, veći i dublji, da možemo opet da plivamo. Sav komšiluk u selu, izgradnju tog čuda doživeo je kao najveću avanturu tog leta. Tata je oduvek umeo da motiviše ljude da se angažuju oko nečega što će doneti radost svima. Momci su doneli ašove i krenulo je iskopavanje rupe duge 12 i široke oko 3 metra. Mi mlađi smo zemlju iskopanu zemlju kvasili vodom iz dečijih kantica napunjenih u bazenčiću. Tapkali smo i gazili, kako bismo učvrstili bedem oko bazena. Kada je sve nakon par dana bilo gotovo, ogroman crni najlon je postavljen u iskopani prostor i počelo je upumpavanje vode. U to doba, motorna pumpa je već bila zamenila staru česmu i punjenje je bilo jednostavan, mada dugotrajan posao. I onda je počelo uživanje. Skakali smo, plivali, takmičili se, prskali, sunčali i sladili voćem iz bašte na pauzama. A kada se naš drugar Jovica „Madžar“ pojavio sa ogromnom traktorskom gumom, ceo doživljaj bio je još zabavniji. Ta je crna traktorska guma rekla bih, donela tog leta više radosti nego svi šareni flamingosi koji su obavezni bazenski rekviziti poslednjih godina. Međutim, nakon nekog vremena, voda je zbog svog sastava u kojem je valjda bilo mnogo gvožđa, promenila izgled. Dobila je braon-crvenu boju koja bi se tokom noći skupljala na dnu kao mulj. Tata se raspitivao, pokušavao na sve moguće načine da popravi stvar, ali krajem leta, bazen je ipak bio zatrpan i zvanično je otišao u istoriju.

Njegova vrednost nije. Uspomena na bazen svedoči o beskrajnoj snazi ideje i ogromnoj moći udruživanja ljudi oko nje. To leto u jednoj bašti Salaša Noćajskog, ostalo mi je u pamćenju kao primer šta je sve moguće napraviti kada su motivi jasni i kada je aktivnost višestruko korisna za sve. A bazenčić? On se još uvek dobro drži. Doživeo je malu transformaciju, dobio je na visini i služi kao tank za zalivanje, a po vrućinama, još uvek je zgodan i za rashlađivanje.         

  Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com