НИНИНЕ МУСТРЕ Вампири
Од када се појавио израз „енергетски вампиризам“ његова масовна употреба ушла је у свакодневни речник.
И сама сам гутала све текстове у вези са том тематиком, учила да препознам на које начине људи једни другима краду енергију и како да се заштитим, како да се дистанцирам, а да не покварим односе. Сазнала сам да то већина људи не ради намерно. У недостатку природног окружења, чистог ваздуха, дрвећа и свега осталог, као што је здрава храна или довољно физичке активности, људи остану без природних извора енергије и почну једни од других да је отимају. Научила и да одмах препознам типове отимача туђе енергије и то ми помаже да сачувам своју. Све док нисам препознала свог највећег енергетског вампира. Себе.
Ја сам најопаснији енергетски вампир за себе. Ја сам та која дозвољава или не дозвољава да јој се енергија расипа узалудно, да је поклањам другим људима, да је трошим неконтролисано на неке штетне навике и да је не обновим на време, када нека унутрашња стрелица за гориво показује да је на резерви. Неким својим понашањима која су ми у одређеном тренутку пријала, створила сам вештачке осећаје инстант задовољства, и ти осећаји су креирали неку врсту мале енергетске структуре која живи у мом енергетском систему. Као неки мали, невидљиви слепи миш, та структура виси негде ту на мени, безбрижно и опуштено, све до тренутка док не огладни. Када нема дотока хране, а то су она осећања произведена оним инстант задовољством што сам малочас споменула, дакле када тога нема, „миш“ почне да се врпољи, да се буни, гладан је, хоће да једе, бори се да преживи. Узмимо за пример пушење којем сам својевремено прибегавала када сам била у друштву. То ми је стварало осећај да сам део екипе, пружало прилику да се боље прикажу моји вештачки или намазани нокти, давало осећај да сам старија и озбиљнија јер сам се тако важно мрштила док сам дим увлачила. Иако ми тај осећај врелог дима који ми пржи уста и грло никада стварно није пријао, овај други осећај, осећај припадности и важности, надјачавао је све остало. Када не бих дуже времена запалила цигарету, осећај да нисам довољно важна, да нисам део неке екипе, да се нико не диви мојим фантастичним, пластичним ноктима, почео би да ме жуља. Онај мали слепи миш почео би да се мешкољи, да се буни. Гладан. Ако га не бих убрзо нахранила осећајима које ми произвди дим цигарете, он би се још више разгоропадио, почела бих да се осећам јадно, а у следећем стадијуму нервозно, сви би ми ишли на живце и све би изгубило смисао. Мој слепи миш би се разгоропадио и постао прави вампир. Дрмусао би моја осећања све док не добије своју храну. Онда би се неко време смирио, па опет све испочетка.
Разни такви мишеви које сам креирала, живе у мени и повремено, у каснијим фазама ако их не освестим и дугорочно, исцрпљују моју енергију. Што више вежбам своју свесност, свесним дубоким дисањем, боравком у природи, физичком активносшћу и здравом храном, то их мање вучем са собом, а такође их лакше препознајем код других људи и не допуштам да ме енергетски поткрадају. Истовремено сам сама себи све важнија и енергетски све снажнија
Нина Мартиновић Армбрустер