Ninine mustre: Putnici
Pisala sam jednom o postputničkoj groznici i o tome kako je nezgodno prilagoditi se svakodnevici kada se vratim sa nekog lepog putovanja, sa mesta na kojem je sve bilo potpuno drugačije nego što je kod kuće.
Prvi poriv mi je ranije uvek bio da se rastužim što nema više toliko slobodnog vremena, opuštenog gledanja u izlaske i zalaske sunca, lenčarenja na plaži ili šetanja šumovitim predelima. Ali više nije tako. Sada mi je prvi poriv da pronađem nešto zajedničko određenom trenutku na putu, sa određenim trenutkom ovde u svakodnevici.
Ideja mi je da i svakodnevni, ponekad jednolični i istim utabanim stazama obeleženi život doživljavam kao da je to deo nekog egzotičnog putovanja. Jer on to istinski i jeste. Svi mi putujemo kroz život, ako ne kroz prostor, onda kroz vreme. To nam je putovanje suđeno, hteli, ne hteli. E, pa kad već putujem, nastojim da se što bolje provedem na tom putu. Kad god se setim da svoju radoznalost „odvrnem“ na maksimalno još od jutra, onda mi se stvarno dešava da primećujem neke detalje koje ranije nisam, i na samom putu do posla. Redovno mi se dešava da standardna gužva u gradu, nervozni vozači, mrzovoljni pešaci i hiroviti biciklisti ostanu potpuno van mog fokusa. Ne sumnjam da oni i dalje haraju ulicama grada, ali mene nekako ne dotiču, niti nam se putevi ukrštaju. Umesto njih, ja primećujem lepo uređene travnjake, cveće na zajedničkim prostorima ispred zgrada, pažljivo doterane balkone, stabla pored puta i mnoštvo drugih detalja. Kad vozim bicikl do posla, uvek mi pogled padne na jednu terasu koja ne gleda baš na ulicu, nego je nekako uvučena sa strane. Ipak, mom pogledu nije promakla. To je jedna vrlo zanimljiva terasa. Okrečena je jakom, intenzivnom farbom, a na zidovima vise neke stilizovane ukrasne police. Ima cveća i raznih ukrasa na ogradi, kao i po zidovima. Prilično je visoko, pa ne razaznajem baš svaki detalj, ali ta terasa deluje kao neki stančić, dovoljan sam za sebe. Čini mi se da bih na njoj bez problema mogla da provedem po ceo dan, bez želje da se mrdnem bilo kuda. Nju, recimo spazim, svaki put kada prolazim kraj njene zgrade. Čak i kada je se ne setim, pogled mi nekako sam sklizne u njenom pravcu, i onda se sva ozarim, jer me svaki put obraduje taj bajkoviti izgled jedne sasvim obične, male terase. Svaki put taj moj pogled prati onaj jedinstveni osećaj kada sam u nekom nepoznatom mestu, pa me oduševljava svaka sitnica na fasadi, u prozorima, u ulazima ili cvetnim vrtovima nekih dalekih, nepoznatih ljudi.
Sada, kada kiša pada danima, odlučila sam da me kiša podseća na upravo završeno putovanje. I na moru, gde sam boravila nedelju dana, isto je ovako padala kiša. I tamo sam odlučila da će kiša da mi prija, jer ću više vremena da provedem sama sa sobom, duboko promišljajući, čitajući, tihujući... tako mi prija i ova kiša u gradu. Osim što hrani biljke i ispira nečistoće, ona me podseća na to da je život jedno inspirativno i edukativno putovanje.
Nina Martinović Armbruster
