НИНИНЕ МУСТРЕ Вам­пи­ри

И са­ма сам гу­та­ла све тек­сто­ве у ве­зи са том те­ма­ти­ком, учи­ла да пре­по­знам на ко­је на­чи­не љу­ди јед­ни дру­ги­ма кра­ду енер­ги­ју и ка­ко да се за­шти­тим, ка­ко да се дис­тан­ци­рам, а да не по­ква­рим од­но­се. Са­зна­ла сам да то ве­ћи­на љу­ди не ра­ди на­мер­но. У не­до­стат­ку при­род­ног окру­же­ња, чи­стог ва­зду­ха, др­ве­ћа и све­га оста­лог, као што је здра­ва хра­на или до­вољ­но фи­зич­ке ак­тив­но­сти, љу­ди оста­ну без при­род­них из­во­ра енер­ги­је и поч­ну јед­ни од дру­гих да је оти­ма­ју. На­у­чи­ла и да од­мах пре­по­знам ти­по­ве оти­ма­ча ту­ђе енер­ги­је и то ми по­ма­же да са­чу­вам сво­ју. Све док ни­сам пре­по­зна­ла свог нај­ве­ћег енер­гет­ског вам­пи­ра. Се­бе.

Ја сам нај­о­па­сни­ји енер­гет­ски вам­пир за се­бе. Ја сам та ко­ја до­зво­ља­ва или не до­зво­ља­ва да јој се енер­ги­ја ра­си­па уза­луд­но, да је по­кла­њам дру­гим љу­ди­ма, да је тро­шим не­кон­тро­ли­са­но на не­ке штет­не на­ви­ке и да је не об­но­вим на вре­ме, ка­да не­ка уну­тра­шња стре­ли­ца за го­ри­во по­ка­зу­је да је на ре­зер­ви. Не­ким сво­јим по­на­ша­њи­ма ко­ја су ми у од­ре­ђе­ном тре­нут­ку при­ја­ла, ство­ри­ла сам ве­штач­ке осе­ћа­је ин­стант за­до­вољ­ства, и ти осе­ћа­ји су кре­и­ра­ли не­ку вр­сту ма­ле енер­гет­ске струк­ту­ре ко­ја жи­ви у мом енер­гет­ском си­сте­му. Као не­ки ма­ли, не­ви­дљи­ви сле­пи миш, та струк­ту­ра ви­си не­где ту на ме­ни, без­бри­жно и опу­ште­но, све до тре­нут­ка док не оглад­ни. Ка­да не­ма до­то­ка хра­не, а то су она осе­ћа­ња про­из­ве­де­на оним ин­стант за­до­вољ­ством што сам ма­ло­час спо­ме­ну­ла, да­кле ка­да то­га не­ма, „миш“ поч­не да се вр­по­љи, да се бу­ни, гла­дан је, хо­ће да је­де, бо­ри се да пре­жи­ви. Узми­мо за при­мер пу­ше­ње ко­јем сам сво­је­вре­ме­но при­бе­га­ва­ла ка­да сам би­ла у дру­штву. То ми је ства­ра­ло осе­ћај да сам део еки­пе, пру­жа­ло при­ли­ку да се бо­ље при­ка­жу мо­ји ве­штач­ки или на­ма­за­ни нок­ти, да­ва­ло осе­ћај да сам ста­ри­ја и озбиљ­ни­ја јер сам се та­ко ва­жно мр­шти­ла док сам дим увла­чи­ла. Иако ми тај осе­ћај вре­лог ди­ма ко­ји ми пр­жи уста и гр­ло ни­ка­да ствар­но ни­је при­јао, овај дру­ги осе­ћај, осе­ћај при­пад­но­сти и ва­жно­сти, над­ја­ча­вао је све оста­ло. Ка­да не бих ду­же вре­ме­на за­па­ли­ла ци­га­ре­ту, осе­ћај да ни­сам до­вољ­но ва­жна, да ни­сам део не­ке еки­пе, да се ни­ко не ди­ви мо­јим фан­та­стич­ним, пла­стич­ним нок­ти­ма, по­чео би да ме жу­ља. Онај ма­ли сле­пи миш по­чео би да се ме­шко­љи, да се бу­ни. Гла­дан. Ако га не бих убр­зо на­хра­ни­ла осе­ћа­ји­ма ко­је ми про­извди дим ци­га­ре­те, он би се још ви­ше раз­го­ро­па­дио, по­че­ла бих да се осе­ћам јад­но, а у сле­де­ћем ста­ди­ју­му нер­во­зно, сви би ми ишли на жив­це и све би из­гу­би­ло сми­сао. Мој сле­пи миш би се раз­го­ро­па­дио и по­стао пра­ви вам­пир. Др­му­сао би мо­ја осе­ћа­ња све док не до­би­је сво­ју хра­ну. Он­да би се не­ко вре­ме сми­рио, па опет све ис­по­чет­ка.

Ра­зни та­кви ми­ше­ви ко­је сам кре­и­ра­ла, жи­ве у ме­ни и по­вре­ме­но, у ка­сни­јим фа­за­ма ако их не осве­стим и ду­го­роч­но, ис­цр­пљу­ју мо­ју енер­ги­ју. Што ви­ше ве­жбам сво­ју све­сност, све­сним ду­бо­ким ди­са­њем, бо­рав­ком у при­ро­ди, фи­зич­ком ак­тив­носшћу и здра­вом хра­ном, то их ма­ње ву­чем са со­бом, а та­ко­ђе их лак­ше пре­по­зна­јем код дру­гих љу­ди и не до­пу­штам да ме енер­гет­ски пот­кра­да­ју. Исто­вре­ме­но сам са­ма се­би све ва­жни­ја и енер­гет­ски све сна­жни­ја

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com