NININE MUSTRE: Jelek raskopčan

Znam dobro da kada se opustim i dopustim, tada stiže više poruka, dovoljno je da ih primetim i već mi je jasno u kom pravcu da nastavim. Sve zvuči jednostavno: opustim se, kažem sebi da dopuštam da se „stvari dese“ onako kako je nabolje, i čekam „smernice“ koje mi šalje univerzum, „polje“, izvor, viša svest, univerzalna inteligencija, akaša... kako god da nazovem tu neshvatljivu mudrost na koju smo svi kao na internet nakačeni.

Poruke stignu u obliku titla na ekranu, nečije poruke na telefonu, u rečima pesme koju čujem, ili se na neki neobjašnjiv način stvori u glavi misao koja me uputi na rešavanje problema. Sve mi je to jasno, uverila sam se više puta kako to sve funkcioniše, ali postoji jedna kvaka: iz nekog razloga, baš u situacijama kada mi je najviše potrebno, ja te znakove ne vidim, ne čujem, ne obraćam pažnju. Jer baš tada, moj um je zaokupljen mislima zaprljanim nervozom, ljutnjom, tugom ili besom, i od silne buke u glavi, nit' čujem nit' vidim rešenje koje mi je pred nosom.

Upravo takav dan kada mi je sve išlo „naopačke“, nedavno mi se desio. Računar na poslu jednostavno nije hteo da radi, telefon je otkazao poslušnost i sve što sam krenula da radim se iskomplikovalo ili se izjalovilo. Došla sam kući u nameri da tamo obavim sve što me je čekalo, a tamo se isto ponovilo. U očaju, ali svesna da mi se jednostavno ne da da završim poslove, odlučila sam da se povučem, da malo sedim i ćutim i da samo dišem. Već nakon te odluke, osećala sam se bolje i opuštenije.

Potražila sam jednu posebnu sveću da napravim atmosferu za opuštanje, ali sveće nije bilo. Znala sam da sam je stavila u policu sa knjigama i raznim sitnicama, ali nije bilo šanse da se setim tačno gde! Rezignirano sam sela ispred police i duboko udahnula. I tada sam primetila! Sve vreme, u sebi sam pevala: „A što ti je mila kćeri jelek raskopčan“, i zapitala se, otkud mi ta pesma u glavi? Jelek? Grudi? Raskopčan? Kakvi su to znaci? Piljila sam u policu sa knjigama i kutijama i nastavljala da sebi postavljam pitanja. Jelek? Grudi? U grudima srce? Dobro, da znam... trebalo bi da otvorim srce, da se povežem sa srcem, to bar vežbam svaki dan... Srce? Kažeš Srce?

U tom momentu, pogled mi padne na jednu crvenu kutiju u obliku srca. A ovo moje, poskoči od radosti. Otvaram kutiju i...? Naravno da je sveća koju sam tražila, bila baš tu. Silno sam se obradovala i zahvalila životu na znakovima što mi šalje, a sebi na svesnosti da ih primetim i upotrebim. I naravno da je sutradan sve radilo kako treba i posao sam završila na vreme. Nije to lako, gomila otežavajućih okolnosti često mi zamagli um, ali tako vam je to sa znakovima. Uvek su tu, stoje pored puta i skreću nam pažnju, a da li ćemo da ih vidimo i „poslušamo“, zavisi od nas i od toga koliko vežbamo svesnost.

Nina Martinović Armbruster

ww.ninamartinovic.com