НИНИНЕ МУСТРЕ: Јелек раскопчан

Знам добро да када се опустим и допустим, тада стиже више порука, довољно је да их приметим и већ ми је јасно у ком правцу да наставим. Све звучи једноставно: опустим се, кажем себи да допуштам да се „ствари десе“ онако како је набоље, и чекам „смернице“ које ми шаље универзум, „поље“, извор, виша свест, универзална интелигенција, акаша... како год да назовем ту несхватљиву мудрост на коју смо сви као на интернет накачени.

Поруке стигну у облику титла на екрану, нечије поруке на телефону, у речима песме коју чујем, или се на неки необјашњив начин створи у глави мисао која ме упути на решавање проблема. Све ми је то јасно, уверила сам се више пута како то све функционише, али постоји једна квака: из неког разлога, баш у ситуацијама када ми је највише потребно, ја те знакове не видим, не чујем, не обраћам пажњу. Јер баш тада, мој ум је заокупљен мислима запрљаним нервозом, љутњом, тугом или бесом, и од силне буке у глави, нит' чујем нит' видим решење које ми је пред носом.

Управо такав дан када ми је све ишло „наопачке“, недавно ми се десио. Рачунар на послу једноставно није хтео да ради, телефон је отказао послушност и све што сам кренула да радим се искомпликовало или се изјаловило. Дошла сам кући у намери да тамо обавим све што ме је чекало, а тамо се исто поновило. У очају, али свесна да ми се једноставно не да да завршим послове, одлучила сам да се повучем, да мало седим и ћутим и да само дишем. Већ након те одлуке, осећала сам се боље и опуштеније.

Потражила сам једну посебну свећу да направим атмосферу за опуштање, али свеће није било. Знала сам да сам је ставила у полицу са књигама и разним ситницама, али није било шансе да се сетим тачно где! Резигнирано сам села испред полице и дубоко удахнула. И тада сам приметила! Све време, у себи сам певала: „А што ти је мила кћери јелек раскопчан“, и запитала се, откуд ми та песма у глави? Јелек? Груди? Раскопчан? Какви су то знаци? Пиљила сам у полицу са књигама и кутијама и настављала да себи постављам питања. Јелек? Груди? У грудима срце? Добро, да знам... требало би да отворим срце, да се повежем са срцем, то бар вежбам сваки дан... Срце? Кажеш Срце?

У том моменту, поглед ми падне на једну црвену кутију у облику срца. А ово моје, поскочи од радости. Отварам кутију и...? Наравно да је свећа коју сам тражила, била баш ту. Силно сам се обрадовала и захвалила животу на знаковима што ми шаље, а себи на свесности да их приметим и употребим. И наравно да је сутрадан све радило како треба и посао сам завршила на време. Није то лако, гомила отежавајућих околности често ми замагли ум, али тако вам је то са знаковима. Увек су ту, стоје поред пута и скрећу нам пажњу, а да ли ћемо да их видимо и „послушамо“, зависи од нас и од тога колико вежбамо свесност.

Нина Мартиновић Армбрустер

ww.нинамартиновиц.цом