Luka Raco, "Igre sudbine": Kad sudbina zapadne u pandemiju
Mislim da nismo ni stigli totalno da izađemo iz uloga koje tumačimo jer je nekako ova novonastala situacija totalno paralisala sve oko nas, kao da je i dalje u toku taj čuveni slobodni dan ponedeljak (barem u našem slučaju), tako da, kada se sve ovo bude rešilo, mislim da neće biti toliko teško da se ponovo vratim u ulogu Alekse, kaže mladi glumac Luka Raco na početku razgovara o njegovoj roli u seriji „Igra sudbine” koja se emituje na Prvoj TV, i o nekim novim stranicama sudbine koje je pandemija korone ispisala u našim životima, profesijama i nekada davno zamišljenim planovima.
Lukini planovi su često imali zaokrete, te je nakon titule Mistera Srbije i manekenske karijere, masterirao na Beogradskoj bankarskoj akademiji, ali je uporedo pohađao i brojne dramske sekcije, te se uskoro našao u svetu profesionalne glume kroz ulogu Riste u seriji Sinđelići. Potom je snimio film „Saga o tri nevina muškarca”, glumio u seriji „Nemanjići – rađanje kraljevine”, a nedavno je napisao i knjigu „Portret slikan rečima”.
Možete li da nam otkrijete šta publika može da očekuje u epizodama koje su pred nama i jeste li se konsultovali sa kolegama o tome kada bi i pod kojim uslovima snimanje moglo da bude nastavljeno?
S obzirom na to da je snimanje pauzirano zbog čitave situacije, ostalo je još malo materijala za emitovanje na Prvoj TV pa ne bih voleo da otkrivam neke nove detalje. Čim se bude razrešilo ovo stanje sa virusom, radujem se ponovnom povratku u studio, a kada bi to moglo biti, ne bih mogao sa sigurnošću da tvrdim. Zavisi od nekih faktora na koje niko od nas trenutno nema uticaj.
U bogatom serijskom programu „Igra sudbine” konstantno dobija bitku i jedna je od najgledanijih u domaćem programu. Šta mislite u čemu je tajna?
Spoj energije divnih i talentovanih ljudi na samom setu koji se preneo i na male ekrane, uz fenomenalan tekst Žarka Jokanovića.
Budući da glumu niste diplomirali, da li na snimanjima „kradete” zanat od već afirmisanih kolega i ko vam je do sada najviše pomagao da svaku ulogu iznesete na pravi način?
Imao sam tu čast da sarađujem sa izuzetno divnim, pre svega ljudima, a zatim glumačkim veličinama. Od 2013. pa do danas sam igrao sa Vojom Brajovićem, Milenom Dravić, Borisom Komnenićem, Goranom Radakovićem, Cecom Bojković, Mirom Banjac, Sekom Sablić, Brankom Pujić, Snežanom Bogdanović, Milicom Mihailović, Milicom Milšom, Vladanom Savićem, Slobodanom Ćustićem, Sandrom Bugarski i mnogim drugim glumačkim veličinama koje mogu nazvati mojom školom koja i dalje traje.
Kako vas je pre nekoliko godina kada ste se afirmisali kao glumac dočekala popularnost i simpatije publike koju ste brzo pridobili?
To je ta simpatična nuspojava našeg posla i mislim da se nikada neću u potpunosti navići na to. Hvala svim divnim ljudima koji nas prate i koji cene i priznaju naš rad. Zbog njih je još veće zadovoljstvo baviti se ovim poslom.
Kako provodite vreme kod kuće i čemu ste najviše posvećeni?
Velika sreća je što imam dvorište koje, moram priznati, nikada više nisam cenio, nego sada. Simpatično je kako neke stvari koje posedujemo nismo vrednovali onoliko koliko zaslužuju. Ove dane mislim da provodim slično kao i većina ljudi, ujutru treniram, veći deo dana sam u dvorištu ako je vreme lepo i iznova se upoznajem sa svojom porodicom, da se tako izrazim. Simpatično je ponovo toliko vremena provoditi sa roditeljima, koje nam je uskraćeno zbog svakodnevnice u kojoj smo inače: posao, obaveze i ostale dnevne aktivnosti. Kao da sam ponovo u nekom periodu osnovne škole, tako da kada se sve to spoji, uz naravno neizbežno gledanje serija i filmova i video poziva sa prijateljma raspoloženje ostaje sasvim kvalitetno.
Da li je bilo onih koji su vam okrenuli leđa ili pak želeli da vam se više približe kada ste postali prepoznatljivi?
Moguće da jeste bilo takvih slučajeva ali moj krug ljudi bliskih prijatelja je dosta sličan kao i pre mog napredovanja u svetu glume, tako da nisam imao nekih loših iskustava.
Veliki ste zaljubljenik u putovanja širom sveta. Šta su vas ona naučila i odakle za sada nosite najlepše uspomene?
Mislim da ne postoji osoba koja ne voli da putuje. Na mene je lično najveći utisak, definitivno, ostavio Meksiko. Svako putovanje me je naučilo nešto novo. Mislim da je najveće bogatsvo koje sam stekao bilo da još više cenim ono što imam i sve ono čime sam okružen i da sreća stvarno može biti u malim stvarima. Materijalizam je na kraju dana samo prolazna stavka.
Poznato je da vodite računa o svom fizičkom izgledu i da redovno trenirate. Koliko vas je vanredno stanje u tome omelo i da li vam nedostaje odlazak na trening?
Trening se u ovoj situaciji sveo na treniranje u kućnim uslovima, koliko je to već moguće. Svako jutro započnem uz trening, čisto da ostanem u formi, a iskreno se nadam ponovnom vraćanju mojim redovnim sportskim aktivnostima kada sve ovo bude prošlo.
Vladimir Bijelić
