Kako su Karlovčani odali poštu Vuku Karadžiću

Kao i u slučaju mlađanog pesnika, čitavo srpstvo se pokrenulo i doživelo taj čin kao nacionalni zadatak, a Karlovčani su imali i razlog više. Vuk Karadžić je na početku 19. veka, tačnije 1805. i 1806. godine proveo dve godine u njihovom mestu i pohađao Srpsku narodnu školu.

Štampa je uveliko pisala o prenosu Vukovih kostiju, pa i karlovački književni časopis „Brankovo kolo“, koji je čitav broj posvetio tom događaju.    

Izveštavajući opširno o tome, „Brankovo kolo“, čiji pokretač i urednik Pavle Marković Adamov je i prisustvovao Vukovom pokopu u Beogradu, navodi da su Karlovačni hteli na dostojanstven način da odaju poštu i što svečanije dočekaju i isprate njegove zemne ostatke, kada se već nalaze na putu kojim će oni proći.

Saznavši iz novina, piše „Brankovo kolo“, da će se Vukov prah preneti 29. septembra kroz naše krajeve preko dana, nekolicina Karlovčana dogovorila se, da se što svečanije dočekaju i isprate poslednji zemni ostaci velikoga Vuka i odštampala poziv u kom stoji: „Sugrađani, Karlovčani! U ponedeljak 29. septembra (11. oktobra) o. g. u 4 ½ sata posle podne proćiće železnicom, iz Beča poslednji zemni ostaci oca srpske književnosti Vuka Stefanovića Karadžića pored Karlovaca, gde će se nekoliko minuta i zadržati voz. Prah Vukov prenosi se u Beograd, da se onde, pred Sabornom crkvom, kao što je poznato, uz počast Kraljevine Srbije i celoga Srpstva, sahrani i da u svojoj zemlji, uz Dositeja, nađe večnoga mira. Sugrađani! Pijetet i blagodarnost, kojom je veliki pokojnik zadužio celo Srpstvo, otvorivši mu širom vrata na bogatoj riznici narodnog blaga, poziva nas, da mu ovom prilikom – kada nam se takva zgoda daje, da i mi na pragu Karlovaca, kamo je Vuk prvim korakom, željan nauke, dolazio i tu dve godine đakovao - odamo svojim načinom skroman znak svoga poštovanja. S toga vas molimo i pozivamo, da toga dana u 4 sahata posle podne, izvolite izaći u što većem broju, i muško i žensko, i staro i mlado, na peron ovdašnje železničke stanice gde ćemo gologlavi odati poštu prahu najzaslužnijega srpskoga književnika posle Sv. Save. Zvono na Sabornoj crkvi oglasiće u 4 sata skup, da se od Saborne crkve polazi sa sveštenstvom na stanicu, a sva zvona zvoniće u čast Vukova praha od 4 ½ do 5 sati. U utorak 30. septembra (12. oktobar) u 11 sati, kada će se u isti čas polagati smrtni ostaci Vukovi u večnu grobnicu u Beogradu, biće ovde u Sabornoj crkvi parastos velikome pokojniku, na koji će, nadamo se, građanstvo karlovačko u što većem broju prisustvovati“.

Kako dalje piše ovaj ugledni časopis te, 1897. godine, karlovačko građanstvo i sva inteligencija se s punim pijetetom odazvala pozivu.

„Sve škole, osnovne, gimnazija, bogoslovija, sa svojim nastavnicima i zastavama behu spremne, da izađu na stanicu. Svaki đak beše spreman, da spusti struk svežega cveća na Vukov samrtni kovčeg. A kad se tog dana pre podne doznalo, da će kosti Vukove proći pored Karlovaca tek uveče u 8 i po, brzim vozom, mnogi još ne verovahu, nego izađoše listom na stanicu u 4 i po, kao što je bilo zakazano u prvi mah. Trgovci iznesoše veliki svoj venac, a tako isto i zanatlije, da ga polože na kovčeg, u kome je Vukov pepeo. No tek uveče u 8 i po dobiše Karlovčani prilike da se poklone prahu Vukovu. Tog se večera iskupi silan broj inteligencije, građana i đaka na stanicu sa narodnom trobojnicom i upaljenim buktinjama na železničku stanicu. Neopisano beše oduševljenje, kad se brzi voz pojavio. Svi iz glasa zapevaše „Vječnaja pamjat“, a kad voz stade, zaori se urnebesno - Slava Vuku! Slava! A zastavnik se triput pokloni sa zastavom prahu Vukovom. Kad voz ode, narod se vrati u varoš pevajući „Bože pravde“, „Bože bratinstva“, i na pijaci pred dvorom, koji beše sav elektrikom osvetljen, ostavi na gomilu zapaljene buktinje, da tu sagore. Na posletku je otpevana carska imna i narod se raziđe svojim kućama kličući...“

Sudeći po izveštajima iz ostalih mesta, a pre svega iz Beča i Budimpešte, vidi se da voz, koji je iz mađarske prestonice krenuo u 14.40 sati, nije baš mogao da stigne za dva sata u Karlovce, pa je Karlovčane u zabludu izgleda ipak dovela štampa koja je iznela taj podatak. Bilo kako bilo, Karlovčani se ipak jesu poklonili Vukovim posmrtnim ostacima, a imali su i delagaciju na njihovom ukopu.

Na samom pogrebu patrijarha Georgija Brankovića zastupali su arhiđakon Dimitrije Branković i đakon Danilo Pantelić, Bogoslovsko učilište  profesor-sveštenik Jovan Živković i protođakon dr Georgije Letić, a gimnaziju Paja Marković i Radivoj Vrhovac. Osim njih na sahrani je bilo još desetak Karlovčana. Položena su i tri venca iz Karlovaca. Jedan je pripadao Srpskoj velikoj gimnaziji, a ostala dva su položili karlovački trgovci i zanatlije. Na dan prenosa u Sabornoj crkvi u Karlovcima patrijarh Georgije Branković uz asistenciju celoga sveštenstva služio je parastos, a „prikladnu reč, s poletom, govorio je gimnazijski profesor Đorđe Magarašević, gde je istakao značaj Vukov i toga dana“.

Devet decenija kasnije, 1987. godine Karlovčani su se ponovo prisetili Vuka i odužili mu se tako što su na zgradi koja je podignuta na mestu nekadašnjeg Blagođejanija i Srpske narodne škole, postavili spomen-ploču na kojoj piše da je pomenute dve godine Vuk u njoj učio. 

Zorica Milosavljević