Како су Карловчани одали пошту Вуку Караџићу

Као и у случају млађаног песника, читаво српство се покренуло и доживело тај чин као национални задатак, а Карловчани су имали и разлог више. Вук Караџић је на почетку 19. века, тачније 1805. и 1806. године провео две године у њиховом месту и похађао Српску народну школу.

Штампа је увелико писала о преносу Вукових костију, па и карловачки књижевни часопис „Бранково коло“, који је читав број посветио том догађају.    

Извештавајући опширно о томе, „Бранково коло“, чији покретач и уредник Павле Марковић Адамов је и присуствовао Вуковом покопу у Београду, наводи да су Карловачни хтели на достојанствен начин да одају пошту и што свечаније дочекају и испрате његове земне остатке, када се већ налазе на путу којим ће они проћи.

Сазнавши из новина, пише „Бранково коло“, да ће се Вуков прах пренети 29. септембра кроз наше крајеве преко дана, неколицина Карловчана договорила се, да се што свечаније дочекају и испрате последњи земни остаци великога Вука и одштампала позив у ком стоји: „Суграђани, Карловчани! У понедељак 29. септембра (11. октобра) о. г. у 4 ½ сата после подне проћиће железницом, из Беча последњи земни остаци оца српске књижевности Вука Стефановића Караџића поред Карловаца, где ће се неколико минута и задржати воз. Прах Вуков преноси се у Београд, да се онде, пред Саборном црквом, као што је познато, уз почаст Краљевине Србије и целога Српства, сахрани и да у својој земљи, уз Доситеја, нађе вечнога мира. Суграђани! Пијетет и благодарност, којом је велики покојник задужио цело Српство, отворивши му широм врата на богатој ризници народног блага, позива нас, да му овом приликом – када нам се таква згода даје, да и ми на прагу Карловаца, камо је Вук првим кораком, жељан науке, долазио и ту две године ђаковао - одамо својим начином скроман знак свога поштовања. С тога вас молимо и позивамо, да тога дана у 4 сахата после подне, изволите изаћи у што већем броју, и мушко и женско, и старо и младо, на перон овдашње железничке станице где ћемо гологлави одати пошту праху најзаслужнијега српскога књижевника после Св. Саве. Звоно на Саборној цркви огласиће у 4 сата скуп, да се од Саборне цркве полази са свештенством на станицу, а сва звона звониће у част Вукова праха од 4 ½ до 5 сати. У уторак 30. септембра (12. октобар) у 11 сати, када ће се у исти час полагати смртни остаци Вукови у вечну гробницу у Београду, биће овде у Саборној цркви парастос великоме покојнику, на који ће, надамо се, грађанство карловачко у што већем броју присуствовати“.

Како даље пише овај угледни часопис те, 1897. године, карловачко грађанство и сва интелигенција се с пуним пијететом одазвала позиву.

„Све школе, основне, гимназија, богословија, са својим наставницима и заставама беху спремне, да изађу на станицу. Сваки ђак беше спреман, да спусти струк свежега цвећа на Вуков самртни ковчег. А кад се тог дана пре подне дознало, да ће кости Вукове проћи поред Карловаца тек увече у 8 и по, брзим возом, многи још не вероваху, него изађоше листом на станицу у 4 и по, као што је било заказано у први мах. Трговци изнесоше велики свој венац, а тако исто и занатлије, да га положе на ковчег, у коме је Вуков пепео. Но тек увече у 8 и по добише Карловчани прилике да се поклоне праху Вукову. Тог се вечера искупи силан број интелигенције, грађана и ђака на станицу са народном тробојницом и упаљеним буктињама на железничку станицу. Неописано беше одушевљење, кад се брзи воз појавио. Сви из гласа запеваше „Вјечнаја памјат“, а кад воз стаде, заори се урнебесно - Слава Вуку! Слава! А заставник се трипут поклони са заставом праху Вуковом. Кад воз оде, народ се врати у варош певајући „Боже правде“, „Боже братинства“, и на пијаци пред двором, који беше сав електриком осветљен, остави на гомилу запаљене буктиње, да ту сагоре. На послетку је отпевана царска имна и народ се разиђе својим кућама кличући...“

Судећи по извештајима из осталих места, а пре свега из Беча и Будимпеште, види се да воз, који је из мађарске престонице кренуо у 14.40 сати, није баш могао да стигне за два сата у Карловце, па је Карловчане у заблуду изгледа ипак довела штампа која је изнела тај податак. Било како било, Карловчани се ипак јесу поклонили Вуковим посмртним остацима, а имали су и делагацију на њиховом укопу.

На самом погребу патријарха Георгија Бранковића заступали су архиђакон Димитрије Бранковић и ђакон Данило Пантелић, Богословско училиште  професор-свештеник Јован Живковић и протођакон др Георгије Летић, а гимназију Паја Марковић и Радивој Врховац. Осим њих на сахрани је било још десетак Карловчана. Положена су и три венца из Карловаца. Један је припадао Српској великој гимназији, а остала два су положили карловачки трговци и занатлије. На дан преноса у Саборној цркви у Карловцима патријарх Георгије Бранковић уз асистенцију целога свештенства служио је парастос, а „прикладну реч, с полетом, говорио је гимназијски професор Ђорђе Магарашевић, где је истакао значај Вуков и тога дана“.

Девет деценија касније, 1987. године Карловчани су се поново присетили Вука и одужили му се тако што су на згради која је подигнута на месту некадашњег Благођејанија и Српске народне школе, поставили спомен-плочу на којој пише да је поменуте две године Вук у њој учио. 

Зорица Милосављевић