IZA IZLOGA Život posle televizije
U moju dnevnu sobu, evo već četvrtu godinu zaredom, nisu ušle/svratile/banule, niti zalutale ni Karleuše, ni Cece, baš kao ni „zvezde“, „heroine“ ili šta već sve ispadne od armije mladog sveta koji se mesecima „brusi“ u nekom od rijaliti programa.
Nisam se „družila“ ni s pevaljkama, cajkama, raznim ekspertima za ovo i ono, neviđenim muzičkim, scenskim i voditeljskim talentima i „šaržama“, ali ni s političarima, analitičarima i ostalim smatračima i posmatračima... Preskočila sam i većinu novosnimljenih reklama, domaćih serija, „pričaonica“ s dve ili tri čaše soka, a nisam ispratila ni šta ima novo u sferi „zabavnih“ TV programa. Ukratko, skinula sam se sa svega toga; „izbacila“ sam televiziju iz kuće i detoks je mogao da počne. I ne mislim pritom samo na mentalnu higijenu - čišćenje mozga od gomile besmislica u najboljem, a vulgarnosti i prostote u ozbiljnijim slučajevima, već i na onu telesnu – čijem zdravlju još može da godi da dane i noći provodi ispred ekrana?
„Ođavljivanje“ je u početku bilo pomalo napeto; ipak sam ja predstavnica generacije koja je bukvalno rasla uz TV; prvo onaj crno-beli sve sa stabilizatorom, pa tek potom u koloru. HD je, naravno, došao mnogo kasnije. Sećam se, recimo, da smo, nestrpljivi da nam se ekran zašareni, neko vreme ispred crno-belog ekrana stavljali takozvano staklo „u koloru“... Skupilo se tu tokom godina puno lepih i srećnih TV momenata; zimski bioskop, školski program, Opstanak, filmovi, serije, Hit meseca, „Karavan“, „Pozorište u kući“, Ranko Munitić i hronike Festa... Televizija nam je donela i delić svetskog glamura u kuću; setimo se, recimo, „Dinastije“, kasnije „Beverli Hilsa“...
Ovih dana (iako su Zadušnice prošle) dajući televiziji nešto kao četvorogodišnji pomen, razmišljam kako većina nas obično jako vodi računa o tome koga će pustiti u kuću. Zna se ko može da nam dođe na kafu, koga ćemo pozvati na večeru ili druženje... S druge strane, čitavu bulumentu sveta (a bogami i polusveta) puštamo bez većih problema da nam od jutra do mraka objašnjava, pametuje, kao zabavlja nas i prosvetljava ili šta već drugo. Pritom, ne da ih nismo birali za prijatelje, već s većinom ne bismo na ulici na dve rečenice razmenili. Nikome baš nije najjasnije zbog čega „mora“ da uključi TV kako uđe u kuću, ali eto - upravo to uradi. Pa, čekajte, a šta fali tišini? Zar nije bolje slušati muziku po svom izboru i raspoloženju ili gledati (prema istim kriterijumima) odabran film?
Naravno da je bolje. Pa to su već i klinci, koji ne silaze s neta, ukapirali. U tom smislu (govorim iz ličnog iskustva) internet vam je sasvim dovoljan. Možete bolje, brže i kvalitetnije da se informišete; slobodni ste da gledate/pratite samo ono što vas interesuje i što ste sami birali, a ne da vam neko (za vaše novce, naravno) „spakuje“ gomilu negledljivih kanala, a da vas uopšte nije pitao šta biste voleli. Internet je, između ostalog, i puno demokratičniji; niko vam ne brani da gledate ono što vam je srcu drago. Plus, nema reklama. A, ako ih se i uželite - nikakav problem, možete da uživate kako u onim „vintiy“, tako i u aktuelnom pregledu najboljih oglasa.
Ako uzmemo da je minimalna pretplata za kablovsku nekih 1.500 dinara mesečno, pomnožimo s 12 meseci, pa još puta četiri (koliko godina sam ja bez nje), stižemo do nekih 60.000 zarađenih dinara. Jer, novac se zarađuje i štednjom. I ja sam, ovako detoksikovana i pročišćena od silnih gluposti, očigledno zaradila dovoljno da sebe počastim jednim baš onako super laptopom.
Jasna Budimirović
