ИЗА ИЗЛОГА Живот после телевизије

Нисам се „дружила“ ни с певаљкама, цајкама, разним експертима за ово и оно, невиђеним музичким, сценским и водитељским талентима и „шаржама“, али ни с политичарима, аналитичарима и осталим сматрачима и посматрачима... Прескочила сам и већину новоснимљених реклама, домаћих серија, „причаоница“ с две или три чаше сока, а нисам испратила ни шта има ново у сфери „забавних“ ТВ програма. Укратко, скинула сам се са свега тога; „избацила“ сам телевизију из куће и детокс је могао да почне. И не мислим притом само на менталну хигијену - чишћење мозга од гомиле бесмислица у најбољем, а вулгарности и простоте у озбиљнијим случајевима, већ и на ону телесну – чијем здрављу још може да годи да дане и ноћи проводи испред екрана?

„Ођављивање“ је у почетку било помало напето; ипак сам ја представница генерације која је буквално расла уз ТВ; прво онај црно-бели све са стабилизатором, па тек потом у колору. ХД је, наравно, дошао много касније. Сећам се, рецимо, да смо, нестрпљиви да нам се екран зашарени, неко време испред црно-белог екрана стављали такозвано стакло „у колору“... Скупило се ту током година пуно лепих и срећних ТВ момената; зимски биоскоп, школски програм, Опстанак, филмови, серије, Хит месеца, „Караван“, „Позориште у кући“, Ранко Мунитић и хронике Феста... Телевизија нам је донела и делић светског гламура у кућу; сетимо се, рецимо, „Династије“, касније „Беверли Хилса“...

Ових дана (иако су Задушнице прошле) дајући телевизији нешто као четворогодишњи помен, размишљам како већина нас обично јако води рачуна о томе кога ће пустити у кућу. Зна се ко може да нам дође на кафу, кога ћемо позвати на вечеру или дружење... С друге стране, читаву булументу света (а богами и полусвета) пуштамо без већих проблема да нам од јутра до мрака објашњава, паметује, као забавља нас и просветљава или шта већ друго. Притом, не да их нисмо бирали за пријатеље, већ с већином не бисмо на улици на две реченице разменили. Никоме баш није најјасније због чега „мора“ да укључи ТВ како уђе у кућу, али ето - управо то уради. Па, чекајте, а шта фали тишини? Зар није боље слушати музику по свом избору и расположењу или гледати (према истим критеријумима) одабран филм?

Наравно да је боље. Па то су већ и клинци, који не силазе с нета, укапирали. У том смислу (говорим из личног искуства) интернет вам је сасвим довољан. Можете боље, брже и квалитетније да се информишете; слободни сте да гледате/пратите само оно што вас интересује и што сте сами бирали, а не да вам неко (за ваше новце, наравно) „спакује“ гомилу негледљивих канала, а да вас уопште није питао шта бисте волели. Интернет је, између осталог, и пуно демократичнији; нико вам не брани да гледате оно што вам је срцу драго. Плус, нема реклама. А, ако их се и ужелите - никакав проблем, можете да уживате како у оним „vintiy“, тако и у актуелном прегледу најбољих огласа.

Ако узмемо да је минимална претплата за кабловску неких 1.500 динара месечно, помножимо с 12 месеци, па још пута четири (колико година сам ја без ње), стижемо до неких 60.000 зарађених динара. Јер, новац се зарађује и штедњом. И ја сам, овако детоксикована и прочишћена од силних глупости, очигледно зарадила довољно да себе почастим једним баш онако супер лаптопом.

Јасна Будимировић