IZA IZLOGA Istina je – svi lažu ili bar lažuckaju

U nesrećnoj tranziciji, koja nas u kontinuitetu „voza“ već drugu deceniju, jureći i pokušavajući da preživimo, prešaltavanje (poznato još i kao „svičovanje“) u hodu je u većini slučajeva bilo neophodno. Puno toga se moralo naučiti; od ne baš prijatnih lekcija koje je trebalo savladati, preko promena na ličnom i kolektivnom planu koje su morale da se dese „juče“, pa sve tako redom do odustajanja od svojih snova, stavova i uverenja, kao i „žmurenja“ pred očiglednim... Jedino što se nikako, zbog „gustog“ rasporeda, ne postiže jeste da na trenutak zastanemo i pogledamo se u ogledalo.

I to ne kako bismo utvrdili da li je s fasadom sve OK, da li izgledamo (jer, izgledati se mora) kako nova stilska pravila nalažu, već da bismo malo razmislili o tome da li se i ponašamo. Tačnije, da li nam se reči i dela makar ponekad sretnu ili vazda paralelno putuju, bez mogućnosti da se dotaknu ni tamo negde u nekoj drugoj galaksiji...

I onda u tom trku stignemo dotle da svi (uključujući i nas same) lažu ili makar lažuckaju. Da skratim, niko ne govori istinu. Bar ne ako bi to moglo da mu poremeti poslovne ili lične ambicije i planove. Pritom ne mislim na one sada već „predratne“ i gotovo total nevine laži, poput ženskog pokušaja da prikrije „godinu proizvodnje“. Ma ne, to je danas čak postalo i simpatično i nekako nevino. Danas se zapravo laže onako „profesionalno“, s osmehom na usnama i bez da se trepne. Oni lažu nas, pa onda (podrazumeva se) moramo i mi njih.

Za početak, lažemo (i to na veliko) sebe; da nam je super, da nam se baš sviđa sve ono što je u trendu, da nam sve te hit alernative pomažu u samoizlečenju, da znamo kuda smo pošli, da imamo kao neki plan, da smo uvek dobri (najčešće se kao najveći „greh“ navodi nesposobnost da se uvek kaže ono što se misli), da nas vole i da mi njih volimo...

Laže se potom i na poslu - „družimo“ se s kolegama isključivo zbog interesa, to jest ako bi to moglo da nam pomogne da ili sačuvano radno mesto ili da iz tačke A stignemo u tačku B, sledi naravno novi model „najbližih“ saradnika koji bi trebalo da nas svečano sprovede do tačke C i tako redom... Što bi se reklo, nebo granica.

Laže se, naravno, i u vezi/braku. Ili se bar neke (uglavnom najvažnije) činjenice i problemi prećutkuju. I to ne samo zbog, kako se to obično kaže, „mira u kući“, već i iz jednog mnogo pragmatičnijeg razloga – da ne ostanemo sami. Lažemo partnere i zato što (opet je, naravno, o nama reč) nemamo hrabrosti da ono što negde duboko u sebi priželjkujemo i verujemo da nam pripada i javno kažemo i zatražimo/potražimo, pa nesrećni i nezadovoljni (po principu „ni za di si, nisi“) sedimo tu gde smo. Jer, šta ako se desi da se taj „neko baš za nas“ jednostavno ne slaže s našom procenom. Misli (što je sasvim u redu) da mu pripada nešto ako ne bolje, onda svakako drugačije... Na taj teren je retko ko raspoložen da zakorači.

Istina se neretko sakriva i od najboljih prijatelja. Kao super ste & strava, kad ono... Muk i tajac iz vedra neba. U prevodu, više niste. Ni pisma, ni razglednice, lajka, ni es-em-esa... Naravno, nije se ništa tek onako desilo; biće da je i među drugarima istina sve češće negde zaturena. Bar dok je sve onako „light“ i neobavezno, odnosno, dok svom prijatelju ne postanete prevelik (daleko bilo neisplativ) balast; tada se najčešće naprasno „progleda“. Ranije je to bila tačka u kojoj bi se otvorio prostor za razmenu mnoštva nagomilanih, a prećutanih ne baš prijatnih opservacija vašeg do juče najboljeg prijatelja, a danas se, eto, stvari mnogo kulturnije (i konačno iskrenije) okončavaju.

I, eto nas, konačno smo se približili istini. Da nas ne voli svi, da nismo svima simpatični, ljupki i dragi, da nije pod obavezno da ćemo raditi ono za šta verujemo da smo kao stvoreni, da naš život u paru najčešće neće biti ni nalik onome kako smo mi to zamišljali, da nam ne pripada baš sve što smo želeli da imamo, vidimo, probamo...

Nije prijatno, slažem se. Ali, isto tako, niko još nije umro od suočavanja sa istinom, te nema razloga za strah; preživećete. I više od toga – kad jednom prestanete da u-lažete u tamo nekakve predstave o tome šta bi sve moralo i trebalo da bude (i da se ima) da bi se kao „normalno“ živelo, kad dignete ruke od svega toga i shvatite da većina „kao željenog“ zapravo i nije neophodna, nagrada je istinska radost življenja, bez većine strahova kojima ste još koliko juče dobrovoljno robijali.

Jasna Budimirović