Glumac Igor Đorđević o seriji „Bunar“: Borba sa brzinom vremena

U pitanju je televizijska priča, nastala u produkciji kompanija „Telekom Srbija” i „Film Danas”, koja glavne junake tera u potragu za smislom, kao i za odgovorom na pitanje zašto postojimo. U fokusu radnje je profesor filozofije Radomir Pavlović, kojeg igra Igor Đorđević, a koji traži upravo svoj smisao. On je na vrhuncu svoje moći kada krene na taj put, tokom kojeg će se ukrstiti sa mnogima: zatečenim, zaboravljenim: novim i nepoznatim licima i, kao i svaki susret u životu, neminovno će se promeniti. Priča serije zatiče ga kao najlepšeg, najlogorečnijeg, svemuštog, kao uspešnog profesora, omiljenog u medijima, pisca kultne knjige. Ipak, jedan događaj menja sve i sve se to ruši preko noći. U razgovoru za Dnevnikov TV magazin glumac Igor Đorđević, koji ujedno potpisuje scenario, uz koscenaristkinju Natašu Drakulić, a uz Mašu Nešković režirao je i deo epizoda, otkriva sve detalje ove mistične priče, koja već po najavi ukazuje na mogući uspeh.

Ovog vikenda serija „Bunar” doživeće svoju premijeru na kanalu Superstar TV. Šta je tema serije i kakvu nam priču donosi ova drama egzistencijalizma, kako je i opisana u samoj najavi?

– Tako je, uzbuđenje je veliko. Ishod susreta sa gledaocem nikad nije izvestan. Ono što znamo sigurno je da smo ovu seriju radili sa velikom koncentracijom i punim srcem. Tema serije, u njenom najširem kontekstu,  jeste bunar. U metaforičnom i bukvalnom značenju. Ona je na neki moj način borba sa površnošću i brzinom ovog vremena - koja se tako ceni. Kao dokaz nemanja strpljenja i vremena da se zastane prilažem ovde jedan bizaran dokaz. Na kratkim videima od minuta, koje dobijamo po društvenim mrežama često stave molbu iznad njega: „Odgledaj video do kraja”. Evo, i ja molim vaše čitaoce da odgledaju seriju do kraja, pa da joj sude! Ovo je priča o našem društvu i, između ostalog, o krizi srednjih godina, kad ste već sve probali i videli i kada vaša životna snaga posle vrhunca prirodno opada i ide ka zagarantovanoj smrti. Suočavanje sa tom istinom zovemo krizom srednjih godina. Ta kriza nije rezervisana samo za muškarce. I jedna žena u ovoj priči se, posle životnog loma i otrežnjenja, nađe u slobodnom bunarskom padu. Ta dva pada se ukrštaju usred Šumadije.

Čega je sve taj bunar, koji će, čini se, biti jedan od „glavnih” likova u seriji, simbol i metafora?

– Bunar skriva i daje. Pojilo našeg društva. Bavimo se i kvalitetom i sastavom te naše podzemne vode kojom tolimo žeđ. Bunar - kao naša podsvest. Bunar, ako ništa, ima dubinu i ima arhetipsko značenje. U svojim dubinama krije vodu, život sam.

Priča serije jeste fikcija, ali jesu li likovi u njoj realni i jesu li izazovi sa kojima se oni suočavaju svakodnevni i prepoznatljivi iz naših života?

– Likovi u priči su fiktivni, što ne znači da su izmišljeni. Oni ne stanuju u realnosti, oni su iznad nje. U metarealnosti. Moje kolege su od tog napravile prave psihološke studije i pokazali su umetnost glume u njenom najuzvišenijem obliku. Jedan od najvećih aduta ove serije je glumačka igra. U to sam apsolutno siguran. Sve ostalo je neizvesno.

Kako saznajemo, serija je neka vrsta žanrovskog iskoraka. Kako biste je odredili i zbog čega mislite da je drugačija od svega što gledamo na malim ekranima?

– Ona je iskorak  jer nije čist jedan žanr. Nisu ni dva. Arhitektura njene priče je drugačija i nema uzora niti u jednoj seriji koju gledamo danas. Otuda sam počeo da pišem TV seriju, a ne film ili pozorišni komad, jer vam 11 epizoda daje mnogo prostora da svaki lik i odnos temeljno izgradite i pozabavite se i igranjem sa žanrovima.

Ova serija vaš je scenaristički prvenac. Zbog čega ste odlučili da baš ovu priču ekranizujete i kako se javila potreba da postanete pisac?

– Ja pišem od kad znam da čitam. Za mene je pisanje kao pranje zuba, dakle elementarna higijena. Drugo, pisanje doživljavam kao najviši oblik razmišljanja. Sve što ne izgovorim ili ne zapišem, što ne artikulišemo, a što se u meni dešava kasnije, postaje neka vrsta frustracija. Tako da mi jeftinije izađe da pišem nego da plaćam seanse kod psihijatra.

Osim što ste pisali scenario serije, režirali ste i deo epizoda. Koliko vam je bilo izazovno da se publici predstavite prvi put u toj ulozi, ali i da na samom setu sarađujete sa kolegama, ovoga puta kao reditelj?

– Nije bilo toliko teško kao što sam mislio da će biti. Dok sam pisao scenario ja sam praktično režirao, dosta slova otišlo je na opis kako određena scena treba da izgleda i kako to kamera slika. Hoću da kažem da sam poznavao svoj scenario i znao kako svaka scena treba da izgleda i šta nosi. Naravno da mi je bilo neobično, i imao sam tremu da ja režiram jednom Bogdanu Dikliću ili Tihomiru Staniću, ali mislim ništa više nego i reditelju mojih godina.

Osim što ste autor serije u njoj tumačite i glavnog lika - profesora Radomira Pavlovića, koji se, kako je najavljeno, nakon jednog događaja potpuno menja. Od čega to Radomir iz grada beži na selo i hoće li on u njemu uspeti da „izbunari” sopstveni mir ili će se tamo susresti sa novim izazovima?

– Radomir je čovek u potrazi za smislom. Budući da je javna ličnost on promoviše ideju da bez smisla u čovekovom vidnom polju, čovek postaje očajan. Upravo se njemu desi skandal i besmisao njegovog života se pojavi u punom sjaju. Taj bljesak skandala i besmisla ga tera na najradikalniji postupak, a to je da se povuče u svoju rodnu seosku kuću i da nestane. Međutim, u dvorištu te kuće ga sačekuje bunar sa svim što on sa sobom nosi.

Možemo li očekivati da nakon ove serije nastavite da pišete neki novi scenario i šta biste to voleli u budućnosti publici iz tog ugla da predstavite?

– Pisaću sigurno, ako ni zbog čega onda zbog toga što sam štedljiv i ne želim da bacam pare na psihijatra i antidepresive.

Jeste li uloge pisali za određene kolege i koliko vam je bogato glumačko iskustvo koje imate pomoglo u pisanju samog scenarija i pronicanju u likove koje je trebalo da oslikate kroz ovu seriju?

– Neke da, ali sam pisao likove više nego uloge. Imali smo i kasting za mnoge, pogotovo mlađe likove. Recimo, moj lik Radomira pisao sam za Žarka Lauševića. Sticajem okolnosti, i zahtevi priče učinili su da Radomir ipak bude bliži mojim godinama. Tako je ispalo da je logika priče - i rediteljke i produkcije, da tu ulogu, nažalost, glumim ja. Tako smo ostali bez još jedne Žarkove maestralne uloge.

Vladimir Bijelić