Глумац Игор Ђорђевић о серији „Бунар“: Борба сa брзином времена

У питању је телевизијска прича, настала у продукцији компанија „Телеком Србија” и „Филм Данас”, која главне јунаке тера у потрагу за смислом, као и за одговором на питање зашто постојимо. У фокусу радње је професор филозофије Радомир Павловић, којег игра Игор Ђорђевић, а који тражи управо свој смисао. Он је на врхунцу своје моћи када крене на тај пут, током којег ће се укрстити са многима: затеченим, заборављеним: новим и непознатим лицима и, као и сваки сусрет у животу, неминовно ће се променити. Прича серије затиче га као најлепшег, најлогоречнијег, свемуштог, као успешног професора, омиљеног у медијима, писца култне књиге. Ипак, један догађај мења све и све се то руши преко ноћи. У разговору за Дневников ТВ магазин глумац Игор Ђорђевић, који уједно потписује сценарио, уз косценаристкињу Наташу Дракулић, а уз Машу Нешковић режирао је и део епизода, открива све детаље ове мистичне приче, која већ по најави указује на могући успех.

Овог викенда серија „Бунар” доживеће своју премијеру на каналу Суперстар ТВ. Шта је тема серије и какву нам причу доноси ова драма егзистенцијализма, како је и описана у самој најави?

– Тако је, узбуђење је велико. Исход сусрета са гледаоцем никад није известан. Оно што знамо сигурно је да смо ову серију радили са великом концентрацијом и пуним срцем. Тема серије, у њеном најширем контексту,  јесте бунар. У метафоричном и буквалном значењу. Она је на неки мој начин борба са површношћу и брзином овог времена - која се тако цени. Као доказ немања стрпљења и времена да се застане прилажем овде један бизаран доказ. На кратким видеима од минута, које добијамо по друштвеним мрежама често ставе молбу изнад њега: „Одгледај видео до краја”. Ево, и ја молим ваше читаоце да одгледају серију до краја, па да јој суде! Ово је прича о нашем друштву и, између осталог, о кризи средњих година, кад сте већ све пробали и видели и када ваша животна снага после врхунца природно опада и иде ка загарантованој смрти. Суочавање са том истином зовемо кризом средњих година. Та криза није резервисана само за мушкарце. И једна жена у овој причи се, после животног лома и отрежњења, нађе у слободном бунарском паду. Та два пада се укрштају усред Шумадије.

Чега је све тај бунар, који ће, чини се, бити један од „главних” ликова у серији, симбол и метафора?

– Бунар скрива и даје. Појило нашег друштва. Бавимо се и квалитетом и саставом те наше подземне воде којом толимо жеђ. Бунар - као наша подсвест. Бунар, ако ништа, има дубину и има архетипско значење. У својим дубинама крије воду, живот сам.

Прича серије јесте фикција, али јесу ли ликови у њој реални и јесу ли изазови са којима се они суочавају свакодневни и препознатљиви из наших живота?

– Ликови у причи су фиктивни, што не значи да су измишљени. Они не станују у реалности, они су изнад ње. У метареалности. Моје колеге су од тог направиле праве психолошке студије и показали су уметност глуме у њеном најузвишенијем облику. Један од највећих адута ове серије је глумачка игра. У то сам апсолутно сигуран. Све остало је неизвесно.

Како сазнајемо, серија је нека врста жанровског искорака. Како бисте је одредили и због чега мислите да је другачија од свега што гледамо на малим екранима?

– Она је искорак  јер није чист један жанр. Нису ни два. Архитектура њене приче је другачија и нема узора нити у једној серији коју гледамо данас. Отуда сам почео да пишем ТВ серију, а не филм или позоришни комад, јер вам 11 епизода даје много простора да сваки лик и однос темељно изградите и позабавите се и играњем са жанровима.

Ова серија ваш је сценаристички првенац. Због чега сте одлучили да баш ову причу екранизујете и како се јавила потреба да постанете писац?

– Ја пишем од кад знам да читам. За мене је писање као прање зуба, дакле елементарна хигијена. Друго, писање доживљавам као највиши облик размишљања. Све што не изговорим или не запишем, што не артикулишемо, а што се у мени дешава касније, постаје нека врста фрустрација. Тако да ми јефтиније изађе да пишем него да плаћам сеансе код психијатра.

Осим што сте писали сценарио серије, режирали сте и део епизода. Колико вам је било изазовно да се публици представите први пут у тој улози, али и да на самом сету сарађујете са колегама, овога пута као редитељ?

– Није било толико тешко као што сам мислио да ће бити. Док сам писао сценарио ја сам практично режирао, доста слова отишло је на опис како одређена сцена треба да изгледа и како то камера слика. Хоћу да кажем да сам познавао свој сценарио и знао како свака сцена треба да изгледа и шта носи. Наравно да ми је било необично, и имао сам трему да ја режирам једном Богдану Диклићу или Тихомиру Станићу, али мислим ништа више него и редитељу мојих година.

Осим што сте аутор серије у њој тумачите и главног лика - професора Радомира Павловића, који се, како је најављено, након једног догађаја потпуно мења. Од чега то Радомир из града бежи на село и хоће ли он у њему успети да „избунари” сопствени мир или ће се тамо сусрести са новим изазовима?

– Радомир је човек у потрази за смислом. Будући да је јавна личност он промовише идеју да без смисла у човековом видном пољу, човек постаје очајан. Управо се њему деси скандал и бесмисао његовог живота се појави у пуном сјају. Тај бљесак скандала и бесмисла га тера на најрадикалнији поступак, а то је да се повуче у своју родну сеоску кућу и да нестане. Међутим, у дворишту те куће га сачекује бунар са свим што он са собом носи.

Можемо ли очекивати да након ове серије наставите да пишете неки нови сценарио и шта бисте то волели у будућности публици из тог угла да представите?

– Писаћу сигурно, ако ни због чега онда због тога што сам штедљив и не желим да бацам паре на психијатра и антидепресиве.

Јесте ли улоге писали за одређене колеге и колико вам је богато глумачко искуство које имате помогло у писању самог сценарија и проницању у ликове које је требало да осликате кроз ову серију?

– Неке да, али сам писао ликове више него улоге. Имали смо и кастинг за многе, поготово млађе ликове. Рецимо, мој лик Радомира писао сам за Жарка Лаушевића. Стицајем околности, и захтеви приче учинили су да Радомир ипак буде ближи мојим годинама. Тако је испало да је логика приче - и редитељке и продукције, да ту улогу, нажалост, глумим ја. Тако смо остали без још једне Жаркове маестралне улоге.

Владимир Бијелић