INTERVJU
KUPIO STAN NA KREDIT, pa odlučio da se primiri! GLUMAC SLAVEN DOŠLO otkrio želje za 2025. godinu, pa priznao i da li ćemo ga gledati ponovo na PESMI ZA EVROVIZIJU
U najluđoj noći glumac Slaven Došlo poželeće srećnu Novu godinu gledaocima prvog programa Radio-televizije Srbije u prazničnom programu i uz muziku i dobro raspoloženje doneti najlepše želje za 2025. godinu.
Do tada, gledaoci u bioskopima širom zemlje imaju priliku da ga gledaju u najnovijem domaćem filmu „Pored nas”, koji je na samom kraju 2024. godine obradovao fanove trilogije reditelja Stevana Filipovića, koji trećim delom ostvarenja zaokružuje priču o sazrevanju jedne generacije. U toj generaciji je, između ostalih, i Lazar, kojeg, baš kao i u prvom delu „Pored mene” igra upravo Slaven Došlo. Lazar se posle više godina razdvojenosti ponovo susreće sa drugarima iz srednje škole, a dobro poznati junaci naći će se ponovo na istom mestu, izolovani iz stvarnosti, ali ovoga puta kao učesnici ekstremnog rijalitija. Cilj im je samo jedan - da prežive. I pre nego što rijaliti počne oni se suočavaju sa izazovima i opasnostima, kako fizičkim, tako i emotivnim bolom, a u sebi bude neobične nagone. Prema rečima glumca Slavena Došla, veoma im je zabavno što su posle skoro deset godina od prvog dela ponovo svi na okupu.
– Film „Pored mene” nam je obeležio živote, izbacio nas je na javnu scenu. U trećem delu junaci su u malo izmeštenim okolnostima, pa je tehnički bilo zahtevnije snimati ovaj film, ali svakako mislim da smo nekim zajedništvom ili prijateljstvom koje između nas vlada uspeli u tome. Nadam se iskreno da sam za ovih deset godina sazreo više nego likovi u filmu (smeh). Ovo je priča o tome da li uopšte postoji mogućnost da se čovek promeni i šta je ono što dovodi do toga i, na kraju krajeva, na koji način se mi uopšte povezujemo sa drugim ljudima i kako se ostvaruje ta neka vrsta zajedništva, na koji način možemo bolje da razumemo ljude. Verovatno je to zadatak za sve - da razmisle o tome šta je ono što nam fali da bismo funkcionisali kao jedno.
Koliko je vas ovaj projekat promenio s obzirom na to da smo vas upravo zahvaljujući filmu „Pored mene” i upoznali i zavoleli?
– Mislim da je prvi film dao veliku priliku da pokažemo šta znamo i umemo, iako smo tad bili klinci. Sve je počelo kao jedan studentski projekat koji je trebalo da služi samo nama, kako bismo savladali osnove glume pred kamerama, a onda se, igrom slučaja, ispostavilo da je to postao veliki generacijski film. U tom smislu, znači nam veoma. Mislim da smo se svi mi u međuvremenu promenili, većina nas je za ovih deset godina radila i neke druge stvari. Bilo nam je drago da se okupimo oko neke zajedničke ideje, da zaokružimo priču o ljudima koju smo započeli još 2015. godine. „Pored mene” ima status generacijskog filma. Bilo je dragoceno to što te klince u prvom delu nismo osuđivali, već smo pokušali da dočaramo svačiju perspektivu sa jednim razumevanjem za razloge zašto se oni tako ponašaju, to je ono što je bilo najkomunikativnije kod prethodnog filma. „Pored nas” je malo drugačiji, jer je avanturistička priča, a naravno i prirode njegovih junaka isplivavaju, a možda postoji i mala vrsta skepse pa ljudi kako odrastaju postaju sve gori (smeh) u toj vrsti poistovećivanja sa sopstvenim identitetom.
Deset godina kasnije junaci ove trilogije ponovo su suočeni sa samim sobom, ali i jedni sa drugima, ponovo izopšteni iz realnosti. Sa čime se to vaš junak u toj situaciji suočava ovoga puta?
– Lazar doživljava jednu transformaciju. On je sve vreme pokušavao da pobegne od stvari koje ga bole ili tište, a ovde je promenio stranu. Dešava se nešto tokom filma što ga primora da misli i na druge ljude i da bude nesebičan i da se bori za stvari koje su mu drage ili koje voli i to je ono što je Lazareva najveća transformacija - on otkriva to da u suštini ne mora uvek da bude sam za sebe, već da može i sa drugim ljudima da funkcioniše i da to predstavlja zadovoljstvo.
U pripremi je drugačiji „Balkan ekspres”
U novoj godini gledaćemo vas i u predstavi „Balkan ekspres”. Koliko je izazovno postaviti na daske jedan komad koji dobro poznajemo iz drugog medija i od kojeg, neminovno, mnogi imaju očekivanja?
– Malo je olakšavajuća okolnost to što je žanrovski već izdvojeno u odnosu na film. Predstavu radimo u Pozorištu na Terazijama i radimo je u formi mjuzikla, tako da će biti mnogo više pevanja, nego što je to bilo u filmu. Zadržava se jezik filma i neke čuvene replike ostaju, neke su i promenjene, neke su stavljene u muzičke delove. Ipak, jeste teret to što svi znaju tu priču, ali ono što sam iz dosadašnjeg procesa video mi to gradimo na jedan malo drugačiji način, koji podseća na neki slepstik. Svako od nas je neminovno drugačiji od tih ljudi koje smo mi navikli da gledamo u filmu tako da pretpostavljam da će ta vrsta žanra, režije, a onda i glumačke autentičnosti, koju svako od nas nosi, svakako doneti jedan drugačiji „Balkan ekspres” a opet dovoljno poznat da će ljudi doći da ga gledaju.
Godina koju ispraćamo donela vam je priliku da odete u London na usavršavanje. Sa kakvim ste se znanjem o sebi, a možda i našoj glumi i produkcijama vratili u Srbiju?
– Englezi su generalno strašno sistematični u svom pristupanju znanju, to mi je bilo veoma jasno kada sam došao tamo. Otišao sam da učim o „Majzner” tehnici u glumi. Ono što sam pokupio tamo jesu koraci. Po pitanju toga kako se dolazi do određenih stvari kod nas nekada ume da prevlada to ko je koliko talentovan i kako se snađe, a oni imaju vrlo jasne korake kako se dolazi do glumačkih uloga. Ne mogu ništa posebno da izdvojim jer se npr. Englezi uopšte ne brinu za emocije, a mi često uživamo u tome, a oni rade određene stvari koje treba da proizvedu emociju. Ono što me jeste fasciniralo jeste taj jedan sistem u glumi koji je vrlo jasan i na koji uvek možeš da se vratiš. To je ono zbog čega su njihove škole neke od najboljih u svetu.
Kako ćete da proslavite 2025. godinu?
– Za sada nemam neki plan, imam nekoliko proslava koje su potpuno privatne, malo ću da idem na jedno, pa na drugo, pa na treće mesto (smeh). Tako će biti ove godine. U Pozorištu na Terazijama imamo „Veče mjuzikla na Terazijama” oko novogodišnjih praznika, a igraćemo i „Brod plovi za Beograd” u „Ateljeu 212”, pa ću malo da idem da pevam (smeh). Nakon toga voleo bih da odem nekoliko dana negde i da gledam u drvo, ako može (smeh). Ušao sam u kredit, kupio sam stan i mnogo toga me po tom pitanju očekuje. Posvetio sam se tome, odlučio sam da sedim i „ne talasam” previše (smeh).
Šta želite sebi u novoj godini?
– Želim možda malo više vremena da uživam u nekim stvarima koje su možda sasvim obične, voleo bih da mi se dese neke uloge kojima bih bio onako baš zadovoljan. Dosta što se mene tiče.
Priželjkujete li možda i da se vratite na „Pesmu za Evroviziju” kao voditelj?
– Čini mi se da će se to i desiti (smeh), ali i dalje ne znam detalje. Postoje neke indicije da će to da se desi i što da ne - meni je stvarno bilo vrlo prijatno da u tome učestvujem.
Vladimir Bijelić
