ИНТЕРВЈУ
КУПИО СТАН НА КРЕДИТ, па одлучио да се примири! ГЛУМАЦ СЛАВЕН ДОШЛО открио жеље за 2025. годину, па признао и да ли ћемо га гледати поново на ПЕСМИ ЗА ЕВРОВИЗИЈУ
У најлуђој ноћи глумац Славен Дошло пожелеће срећну Нову годину гледаоцима првог програма Радио-телевизије Србије у празничном програму и уз музику и добро расположење донети најлепше жеље за 2025. годину.
До тада, гледаоци у биоскопима широм земље имају прилику да га гледају у најновијем домаћем филму „Поред нас”, који је на самом крају 2024. године обрадовао фанове трилогије редитеља Стевана Филиповића, који трећим делом остварења заокружује причу о сазревању једне генерације. У тој генерацији је, између осталих, и Лазар, којег, баш као и у првом делу „Поред мене” игра управо Славен Дошло. Лазар се после више година раздвојености поново сусреће са другарима из средње школе, а добро познати јунаци наћи ће се поново на истом месту, изоловани из стварности, али овога пута као учесници екстремног ријалитија. Циљ им је само један - да преживе. И пре него што ријалити почне они се суочавају са изазовима и опасностима, како физичким, тако и емотивним болом, а у себи буде необичне нагоне. Према речима глумца Славена Дошла, веома им је забавно што су после скоро десет година од првог дела поново сви на окупу.
– Филм „Поред мене” нам је обележио животе, избацио нас је на јавну сцену. У трећем делу јунаци су у мало измештеним околностима, па је технички било захтевније снимати овај филм, али свакако мислим да смо неким заједништвом или пријатељством које између нас влада успели у томе. Надам се искрено да сам за ових десет година сазрео више него ликови у филму (смех). Ово је прича о томе да ли уопште постоји могућност да се човек промени и шта је оно што доводи до тога и, на крају крајева, на који начин се ми уопште повезујемо са другим људима и како се остварује та нека врста заједништва, на који начин можемо боље да разумемо људе. Вероватно је то задатак за све - да размисле о томе шта је оно што нам фали да бисмо функционисали као једно.
Kолико је вас овај пројекат променио с обзиром на то да смо вас управо захваљујући филму „Поред мене” и упознали и заволели?
– Мислим да је први филм дао велику прилику да покажемо шта знамо и умемо, иако смо тад били клинци. Све је почело као један студентски пројекат који је требало да служи само нама, како бисмо савладали основе глуме пред камерама, а онда се, игром случаја, испоставило да је то постао велики генерацијски филм. У том смислу, значи нам веома. Мислим да смо се сви ми у међувремену променили, већина нас је за ових десет година радила и неке друге ствари. Било нам је драго да се окупимо око неке заједничке идеје, да заокружимо причу о људима коју смо започели још 2015. године. „Поред мене” има статус генерацијског филма. Било је драгоцено то што те клинце у првом делу нисмо осуђивали, већ смо покушали да дочарамо свачију перспективу са једним разумевањем за разлоге зашто се они тако понашају, то је оно што је било најкомуникативније код претходног филма. „Поред нас” је мало другачији, јер је авантуристичка прича, а наравно и природе његових јунака испливавају, а можда постоји и мала врста скепсе па људи како одрастају постају све гори (смех) у тој врсти поистовећивања са сопственим идентитетом.
Десет година касније јунаци ове трилогије поново су суочени са самим собом, али и једни са другима, поново изопштени из реалности. Са чиме се то ваш јунак у тој ситуацији суочава овога пута?
– Лазар доживљава једну трансформацију. Он је све време покушавао да побегне од ствари које га боле или тиште, а овде је променио страну. Дешава се нешто током филма што га примора да мисли и на друге људе и да буде несебичан и да се бори за ствари које су му драге или које воли и то је оно што је Лазарева највећа трансформација - он открива то да у суштини не мора увек да буде сам за себе, већ да може и са другим људима да функционише и да то представља задовољство.
У припреми је другачији „Балкан експрес”
У новој години гледаћемо вас и у представи „Балкан експрес”. Kолико је изазовно поставити на даске један комад који добро познајемо из другог медија и од којег, неминовно, многи имају очекивања?
– Мало је олакшавајућа околност то што је жанровски већ издвојено у односу на филм. Представу радимо у Позоришту на Теразијама и радимо је у форми мјузикла, тако да ће бити много више певања, него што је то било у филму. Задржава се језик филма и неке чувене реплике остају, неке су и промењене, неке су стављене у музичке делове. Ипак, јесте терет то што сви знају ту причу, али оно што сам из досадашњег процеса видео ми то градимо на један мало другачији начин, који подсећа на неки слепстик. Свако од нас је неминовно другачији од тих људи које смо ми навикли да гледамо у филму тако да претпостављам да ће та врста жанра, режије, а онда и глумачке аутентичности, коју свако од нас носи, свакако донети један другачији „Балкан експрес” а опет довољно познат да ће људи доћи да га гледају.
Година коју испраћамо донела вам је прилику да одете у Лондон на усавршавање. Са каквим сте се знањем о себи, а можда и нашој глуми и продукцијама вратили у Србију?
– Енглези су генерално страшно систематични у свом приступању знању, то ми је било веома јасно када сам дошао тамо. Отишао сам да учим о „Мајзнер” техници у глуми. Оно што сам покупио тамо јесу кораци. По питању тога како се долази до одређених ствари код нас некада уме да превлада то ко је колико талентован и како се снађе, а они имају врло јасне кораке како се долази до глумачких улога. Не могу ништа посебно да издвојим јер се нпр. Енглези уопште не брину за емоције, а ми често уживамо у томе, а они раде одређене ствари које треба да произведу емоцију. Оно што ме јесте фасцинирало јесте тај један систем у глуми који је врло јасан и на који увек можеш да се вратиш. То је оно због чега су њихове школе неке од најбољих у свету.
Kако ћете да прославите 2025. годину?
– За сада немам неки план, имам неколико прослава које су потпуно приватне, мало ћу да идем на једно, па на друго, па на треће место (смех). Тако ће бити ове године. У Позоришту на Теразијама имамо „Вече мјузикла на Теразијама” око новогодишњих празника, а играћемо и „Брод плови за Београд” у „Атељеу 212”, па ћу мало да идем да певам (смех). Након тога волео бих да одем неколико дана негде и да гледам у дрво, ако може (смех). Ушао сам у кредит, купио сам стан и много тога ме по том питању очекује. Посветио сам се томе, одлучио сам да седим и „не таласам” превише (смех).
Шта желите себи у новој години?
– Желим можда мало више времена да уживам у неким стварима које су можда сасвим обичне, волео бих да ми се десе неке улоге којима бих био онако баш задовољан. Доста што се мене тиче.
Прижељкујете ли можда и да се вратите на „Песму за Евровизију” као водитељ?
– Чини ми се да ће се то и десити (смех), али и даље не знам детаље. Постоје неке индиције да ће то да се деси и што да не - мени је стварно било врло пријатно да у томе учествујем.
Владимир Бијелић
