VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Vino i umetnost

U Madlenijanumu bi uživali u reviji vina koja su, upravo tih dana, slavljena i spominjana kao naša velika šansa za izvoz u prijateljsku Kinu. Više od pedesetak vinarskih kuća, koje su predstavile svoju sunčevu svetlost zarobljenu u flašama, po čijoj kakvoći bi se najkraće, aforistički moglo reći: ne znam ko je u ovom velikom poslu veći dobitnik - mi ili Kinezi.

Čuli bi o tome ponešto i u razgovorima vođenim uz vino na ovom retko uspelom predstavljanju naših vina. Zemunski salon vina i umetnosti, održan po treći put, u najpoznatijem hramu kulture u gradu u potpunosti je opravdao svoj naziv Salon. Po dočeku gostiju, kako izvođača programa - vinara, tako i ljubitelja vina, on se, svojom gospodstvenošću razlikuje od većine sličnih priredbi nazivane sajmovima, ili, bolje rečeno, vašarima.

Salon prate i umetnici, već afirmisani. Na prva dva bilo ih je po nekoliko, kipara, slikara. Vajar Zoran Mojsilov, koji živi i radi u Americi, slikar i mozaičar Zoran Ivanović (radio mozaike u Hilandaru), Kristina Pirković, sa svojim uljima na platnu, Nebojša Savović, čije skulpture se mogu videti u vinariji Aleksandrović, poznati umetnik sa ostrva Brača, Petar Hrinueli...

Dovoljno je reći da je ona pozorišni i filmski reditelj. Za vinogradarski deo zadužen je Mirko Rnjak.  Da ste bili na ovogodišnjem Salonu upoznali bi Ivana Kocića, rođenog 1982. u Trsteniku.

Na Fakultetu primenjenih umetnosti, 2006. završio je studije zidnog slikarstva kao student generacije. Slede izložbe i priznanja, posebno za intervencije u prostoru. Poslednjih godina bavi se portretima tehnikom asembaža načinjenih od recikliranih dečjih igračaka. Već dve godine u televizijskoj emisiji „Portret kod Ivana” ugostio je mnoge ličnosti iz sveta glume, muzike i likovne umetnosti. Živi i stvara u Beogradu. 

Dok posmatramo izložene portrete, vrteći sadržaje čaše u ruci, kaže: „Preferiram traminac, zato što je lagan, za sve je prilike i poseduje neodoljive mirisne note.”

Prilika je bila da upoznate i Vinski put udruženja vinara i vinogradara Beograd, od Lazarevca do Smedereva, uključujući i Mladenovac, Sopot, Barajevo, Vrčin i Grocku. Čine ga pet vinogorja, sa više od hiljadu hektara vinograda. Oivičeno je s Dunavom sa jedne strane, a naslonjeno na obronke Avale i Kosmaja. Na njima je 35 vinarija, sa stotinu etiketa vina. Neke su poznate i afirmisane, a neke sasvim mlade, još anonimne.

Upoznali bi i pravu, originalnu crnu tamnjaniku. Pažnju bi vam privukla vinarija lepog, neobičnog imena „Tenuta est”. Njen vlasnik, Marko Obradović, bi vam objasnio da to u prevodu znači „Imanje na istoku”. Tamnjaniku iz berbe 2019, sa 15 posto alkohola, neponovljivog muskatnog mirisa. Boja svetlocrvena. To je njena prava boja, kaže.

Marko je vlasnik 8,5 hektara vinograda. Vinariju je registrovao 2022. Kod njega ste mogli da probate i jedno nesvakidašnje crno vino, pod čudnim imenom - stara kupaža. Objasnio bi vam da je od grožđa iz vinograda sađenog pre 45 godina. Umesto naručenih kalemova kaberne sovinjona, iz Drenove je stiglo najmanje naručene sorte. 

Iz Drenove je stiglo sve što je kalemaru ostalo neprodato: prokupac, začinak, vranac, frankovka, crna tamjanika , merlo, pino noar, i, najmanje, kaberne sovinjona i kaberne frana. To je sad lep kolekcioni nasad crnih sorti.  Na jedinu primedbu da u vinu malo strči povišena kiselina, Marko spremno odgovara: „Pašće, mlado je!”

Čuli bi nešto i o lepoj saradnji Marka sa vinarijama Raj i Dalia, o njihovom udruženju Mladi sa Rajačkih pimnica. Ukupno imaju 23 hektara vinograda. I ljubitelji fruškogorskih vina bili bi zadovoljni.  Grašac, kao simbol belih vina Srema, nudila je vinarija Quet fruškogorskih vinograda u Banoštoru. Gosti su tako mogli da saznaju da markica kojom je obavijen grlić boce grašca ljubičaste boje znači da je reč o vrhunskom vinu sa kontrolisanim geografskim poreklom, a crvena o kvalitetnom vinu.  

Zapazili bi i ozbiljan nastup vinarije Vinum koja je sve zastupljenija na beogradskoj sceni sa svojim belim vinima, pre svega grašcem i šardoneom. Pristalice južnjačkih vina zadovoljile bi se sigurno sa izborom Vinarije Jokić, u Benkovcu poznatoj po organskim vinima. Područje severne Dalmacije između Velebita i mora, na kome se spuštaju njeni vinogradi, sa idealnom mikro-klimom, iznedrilo je i vina koja su do nedavno bili privilegija Korčule.

Svi koji poznaju čuveni smokvički pošip, koji je do nedavno dominirao među hrvatskim belim vinom, iznenađeni su elegancijom i čudesnom aromatičnošću ovog princa za kojim plaču sveže kamenice tek izvađene iz mora.

Lepo subotnje popodne mogli ste završiti s penušcem ekstra brut, proizvedenog po tradicionalnoj metodi kao što se radi u Šampanji, kojeg su kreirali Jokićevi enolozi od dalmatinske sorte maraština. Zove se chance. Bila je to šansa koja se ne propušta. Veliki majstor novosadskog reda vitezova Probus, Radenko Pavlović i ja, je nismo ispustili.