ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Вино и уметност

У Мадленијануму би уживали у ревији вина која су, управо тих дана, слављена и спомињана као наша велика шанса за извоз у пријатељску Кину. Више од педесетак винарских кућа, које су представиле своју сунчеву светлост заробљену у флашама, по чијој каквоћи би се најкраће, афористички могло рећи: не знам ко је у овом великом послу већи добитник - ми или Кинези.

Чули би о томе понешто и у разговорима вођеним уз вино на овом ретко успелом представљању наших вина. Земунски салон вина и уметности, одржан по трећи пут, у најпознатијем храму културе у граду у потпуности је оправдао свој назив Салон. По дочеку гостију, како извођача програма - винара, тако и љубитеља вина, он се, својом господственошћу разликује од већине сличних приредби називане сајмовима, или, боље речено, вашарима.

Салон прате и уметници, већ афирмисани. На прва два било их је по неколико, кипара, сликара. Вајар Зоран Мојсилов, који живи и ради у Америци, сликар и мозаичар Зоран Ивановић (радио мозаике у Хиландару), Кристина Пирковић, са својим уљима на платну, Небојша Савовић, чије скулптуре се могу видети у винарији Александровић, познати уметник са острва Брача, Петар Хринуели...

Довољно је рећи да је она позоришни и филмски редитељ. За виноградарски део задужен је Мирко Рњак.  Да сте били на овогодишњем Салону упознали би Ивана Коцића, рођеног 1982. у Трстенику.

На Факултету примењених уметности, 2006. завршио је студије зидног сликарства као студент генерације. Следе изложбе и признања, посебно за интервенције у простору. Последњих година бави се портретима техником асембажа начињених од рециклираних дечјих играчака. Већ две године у телевизијској емисији „Портрет код Ивана” угостио је многе личности из света глуме, музике и ликовне уметности. Живи и ствара у Београду. 

Док посматрамо изложене портрете, вртећи садржаје чаше у руци, каже: „Преферирам траминац, зато што је лаган, за све је прилике и поседује неодољиве мирисне ноте.”

Прилика је била да упознате и Вински пут удружења винара и виноградара Београд, од Лазаревца до Смедерева, укључујући и Младеновац, Сопот, Барајево, Врчин и Гроцку. Чине га пет виногорја, са више од хиљаду хектара винограда. Оивичено је с Дунавом са једне стране, а наслоњено на обронке Авале и Космаја. На њима је 35 винарија, са стотину етикета вина. Неке су познате и афирмисане, а неке сасвим младе, још анонимне.

Упознали би и праву, оригиналну црну тамњанику. Пажњу би вам привукла винарија лепог, необичног имена „Тенута ест”. Њен власник, Марко Обрадовић, би вам објаснио да то у преводу значи „Имање на истоку”. Тамњанику из бербе 2019, са 15 посто алкохола, непоновљивог мускатног мириса. Боја светлоцрвена. То је њена права боја, каже.

Марко је власник 8,5 хектара винограда. Винарију је регистровао 2022. Код њега сте могли да пробате и једно несвакидашње црно вино, под чудним именом - стара купажа. Објаснио би вам да је од грожђа из винограда сађеног пре 45 година. Уместо наручених калемова каберне совињона, из Дренове је стигло најмање наручене сорте. 

Из Дренове је стигло све што је калемару остало непродато: прокупац, зачинак, вранац, франковка, црна тамјаника , мерло, пино ноар, и, најмање, каберне совињона и каберне франа. То је сад леп колекциони насад црних сорти.  На једину примедбу да у вину мало стрчи повишена киселина, Марко спремно одговара: „Пашће, младо је!”

Чули би нешто и о лепој сарадњи Марка са винаријама Рај и Далиа, о њиховом удружењу Млади са Рајачких пимница. Укупно имају 23 хектара винограда. И љубитељи фрушкогорских вина били би задовољни.  Грашац, као симбол белих вина Срема, нудила је винарија Quet фрушкогорских винограда у Баноштору. Гости су тако могли да сазнају да маркица којом је обавијен грлић боце грашца љубичасте боје значи да је реч о врхунском вину са контролисаним географским пореклом, а црвена о квалитетном вину.  

Запазили би и озбиљан наступ винарије Винум која је све заступљенија на београдској сцени са својим белим винима, пре свега грашцем и шардонеом. Присталице јужњачких вина задовољиле би се сигурно са избором Винарије Јокић, у Бенковцу познатој по органским винима. Подручје северне Далмације између Велебита и мора, на коме се спуштају њени виногради, са идеалном микро-климом, изнедрило је и вина која су до недавно били привилегија Корчуле.

Сви који познају чувени смоквички пошип, који је до недавно доминирао међу хрватским белим вином, изненађени су елеганцијом и чудесном ароматичношћу овог принца за којим плачу свеже каменице тек извађене из мора.

Лепо суботње поподне могли сте завршити с пенушцем екстра брут, произведеног по традиционалној методи као што се ради у Шампањи, којег су креирали Јокићеви енолози од далматинске сорте мараштина. Зове се chance. Била је то шанса која се не пропушта. Велики мајстор новосадског реда витезова Пробус, Раденко Павловић и ја, је нисмо испустили.